Gotovo ceo svet je čuo za Oskara Šindlera, nemačkog biznismena koji je spasao više od 1.200 Jevreja tokom holokausta tako što ih je angažovao za rad u njegovim fabrikama. Međutim, javnost mnogo manje zna za Čiune Sugiharu, japanskog diplomatu pravoslavne veroispovesti koji je protivno naređenju svoje vlade izdavao vize, koje su omogućile da više hiljada Jevreja pobegne sa teritorija koje su okupirali nacisti.
O njegovom poduhvatu decenijama se nije znalo ništa! Skroman, kakav je bio, zasluge nikada nije tražio, a sve je otkriveno kada ga je, u Japanu, pronašao jedan od onih kojima je spasao život!
Rukom ispisao 4.500 viza
Čiune Sugihara je radio kao vicekonzul u japanskom konzulatu u Kaunasu kada su 1939. godine Jevreji iz Poljske pobegli u Litvaniju u nastojanju da se sklone što dalje od nacističke Nemačke.
Kad su nacisti zapretili da će napasti Litvaniju, hiljade Jevreja je okružilo japanski konzulat i tražilo vizu kako bi pobegli odatle. Sugihara je smislio plan da im pomogne, potpisujući vize koje bi im omogućile da putuju kroz Sovjetski Savez do Japana i kasnije nađu utočište. Međutim, taj njegov zahtev je odbijen tri puta u Ministarstvu spoljnih poslova u Tokiju.
Vicekonzul je ipak, suprotno stavu svoje zemlje od 31. jula do 28. avgusta 1940. rukom ispisao najmanje 4.500 viza. Supruga Iukiko mu je svake noći masirala ruku kako bi mogao da spava i piše nove vize.
Japanska vlada je zatvorila konzulat, ali čak i kada je Sugiharin voz trebalo da napusti grad, on je nastavio da piše vize i dodaje ih kroz otvoren prozor kupea.
Kada je voz počeo da kreće on je, prema nekim navodima, dao izbeglicama službeni pečat za izdavanje viza. Jevrejske izbeglice su obično išle vozom za Moskvu, a zatim trans-sibirskom železnicom do Vladivostoka i zatim u Kobe, Japan.
Većina je ostajala u Kobeu nekoliko meseci, a onda odlazila u Šangaj ili nekuda drugde.
Ostavka
Sugihara je služio u više različitih zemalja pre nego što je 1946. godine pozvan da se vrati u Japan. Tamo je zatraženo da podnese ostavku jer se suprotstavljao politici vlade. Radio je razne poslove u Japanu, a potom dobio posao u trgovačkom preduzeću u Rusiji.
Nikada nije govorio o vizama, a preživeli nisu imali sreću da ga pronađu sve do 1960, kada je jedan Jevrejin iz Izraela, koji se spasao zahvaljujući vizi japanskog vicekonzula, uspeo da mu uđe u trag i objavi priču u njemu.
Džošua Nišri, jedan od preživelih, koji je postao izraelski diplomata, stupio je 1968. u kontakt s njim.
Zerah Varhaftig, izraelski advokat i političar, rođen na teritoriji današnje Belorusije, 1940. godine je sa porodicom iz Litvanije otputovao za Japan, a odatle za Vankuver u Kanadi. Godinama kasnije imao je priliku da sretne Sugiharu.
Pravednik među narodima
Memorijalni centar holokausta Jad Vašem u Jerusalimu je Sugiharu 1984. godine proglasio “Pravednikom među narodima” što je titula koja se daje nejevrejima koji su spasli Jevreje, iako su se zbog toga našli u smrtnoj opasnosti.
“Bilo je to humanitarno pitanje. Nisam mario tada da li će me otpustiti. Da je neko drugi bio u toj poziciji verujem da bi sigurno učinio isto”, rekao je Sugihara, koga izraelski mediji zovu i japanski Šindler, u jednom intervjuu u Moskvi 1977. godine.
Iako je u Izraelu bio vrlo poznat, većina u Japanu nije znala ništa o Sugiharinom podvigu. Tek posle njegove smrti 1986. godine kada se na sahrani pojavila brojna delegacija iz Izraela uključujući i ambasadora te zemlje u Japanu, njegovi sunarodnici postali su svesni Sugiharinog dela.
Danas mu se redovno odaje pošta, a njegov život je dokumentovan u muzeju rodnog grada.
Darovao živote
Ana Akabori je napisala “Dar života”, delo o životu Čiunea Sugihare i prevela “Viza za život”, memoare njegove supruge Iukiko.
– Ima toliko ljudi koji žive danas, jer je on odvojio vreme i trudio se. Nije bilo lako. I to nije bilo jednostavno izvesti, kao: “Evo, ja ću vam napisati ovo”. Veoma je važno za japanski narod da zna da je postojala osoba koja je uradila sve što je mogla da ublaži japansko učešće u ratu. On je uvek bio za mir – rekla je Akabori.
Ona je bila prijatelj sa Sugiharinim sinom, Hiroki Sugiharom, koji je umro 2001. godine i koji je predsedavao fondacijom Vize za život. Misija organizacije je da ovekoveči nasleđe Čiune Sugihare povezivanjem “Sugihara preživelih” i njihovih potomaka.
Grupa je dokumentovala 2.139 viza koje je izdao Sugihara (mnoge su za čitave porodice). Nepoznato je koliko tačno ljudi može da prati svoje poreklo do “Sugihara preživelog”, mada organizacija procenjuje da ih može biti i više od 100.000. Centar “Simon Vizental” je procenio da 40.000 ljudi danas živi zahvaljujući Sugihari.
Moć pojedinca
Muzej holokausta u Ilinoisu (SAD) poseduje eksponate iz Sugiharinog života u delu svoje stalne kolekcije. Ričard Salomon, član upravnog odbora muzeja kaže da “bez njega mnogi od velikih umova našeg doba ne bi postojali danas”.
– Njegova zaostavština je stvorila lekare, bankare, advokate, pisce, političare – rekao je Ričard Salomon, čiji je otac Bernard primio 299. vizu koju je izdao Sugihara.
Ričardov sin Marko Salomon ističe da je usled saznanja da njegova porodica ne bi postojala bez Sugihare, u njemu ukorenjena doživotna lekcija o “moći pojedinca.”
