Krštenjem u potoku Džekson, kraj Crkve Svetog Save, najstarije srpske bogomolje u Americi, američki fotograf Lari Angier (63) prešao je u pravoslavlje i postao Lazar. Angier je zavoleo Srbiju, u koju godinama rado dolazi, a njene duhovne lepote zabeležio je fotografijama koje su mesto našle u mnogim časopisima u SAD, enciklopedijama i publikacijama. Za sebe, uz osmeh, kaže, da je Lazo – prvi pravoslavni kauboj.
Kršten je pre tri godine jednog hladnog februarskog dana u Džeksonu, kalifornijskom gradiću u kom je rođen i gde živi i danas. Krstio ga je sveštenik Marko Bojović, paroh Crkve Svetog Save, a kum je bio ikonopisac Miloje Milinković iz Beograda, Larijev dugogodišnji prijatelj. Pre nego što je postao pravoslavac, Lari je bio protestant, metodista i rimokatolik, ali je, kako kaže, vrednosti najbliže izvornom hrišćanstvu pronašao u pravoslavlju.
– Što sam više učio i upoznavao se sa pravoslavljem, shvatao sam da su to prave vrednosti koje su mi potrebne. Stario sam i želeo nešto stabilno i dobro u životu. Tako sam i odlučio da se krstim pod stare dane. Kako sam već 30-ak godina fotografisao Pravoslavnu crkvu u svojoj zajednici i bio joj blizak, šalili su se da sam bio najstariji i najduže katihumen (onaj koji se priprema za krštenje). Tog dana kad sam kršten, bilo je veoma hladno, pa je pored potoka, za svaki slučaj, bio i čovek sa medicinskom opremom. Ubacili su me u vodu kao pravog Srbina i sve je prošlo kako treba – priča za “Vesti” Lari kako je postao pravoslavac Lazo.
Njegova veza sa Srbijom i pravoslavljem započela je mnogo godina ranije.
Sve počelo na salašu
– Još 60-ih i 70-ih godina prošlog veka išli smo na salaš koji je bio u vlasništvu srpske porodice poreklom iz Dubrovnika, odakle je, kao i iz Hercegovine, Trebinja i Boke, najviše rudara došlo u Džekson stotinama godina ranije. Služili su fenomenalnu hranu i vino, a ljudi su dolazili sa svih strana. Red je uvek bio ogroman. Ti ljudi su započeli moju vezu sa Srbijom i pravoslavljem, a da toga u tom trenutku nisam ni bio svestan – seća se Angier, koji je fotografiju zavoleo još u školi.
Odrastao je u malom gradu, a njegova gimnazija imala je svega 1.500 učenika, ipak, kako ističe, dobio je odlično obrazovanje i podršku da se bavi fotografijom koju je nastavio da izučava i na koledžu u Kaliforniji.
– Uz ostale nauke, studirao sam i fotografiju, radio za novine, učio grafički dizajn, kako se pripremaju publikacije za štampu. Imao sam široko obrazovanje i blagosloven sam zbog toga – zadovoljan je naš sagovornik, čiji je mentor bio i čuveni američki fotograf Ansel Adams.
Lari je godinama putovao širom zapadne obale od Kalifornije, Nevade do Aljaske, fotografišući prirodu, pejzaže, životinje, kauboje, proizvodnju hrane, hispano zajednicu, ali i život srpske zajednice u Americi.
– Fotografisao sam obeležavanje jubileja Crkve Svetog Save u Džeksonu 1994. godine, posle čega me je ikonopisac Miloje Milinković pozvao i pitao da li bih fotografisao Crkvu u Sakramentu, koju on oslikava. Rekao sam da hoću i kada sam ušao u hram Uspenja Presvete Bogorodice ostao sam bez daha jer do tada nisam video ništa tako lepo. Naredne godine, Miloje je završio oslikavanje hrama u Džeksonu i pozvao me da fotografišem osvećenje. Došao je tadašnji episkop zapadno-američki Jovan i pitao me da li može i mene da blagoslovi, rekao sam da i od tada je sve istorija – priča on.
Kum Miloje
Sa ikonopiscem Milojem, koji mu je danas kum, Lari je ostao u kontaktu, ali su se bolje upoznali tek 2008. godine kada je Milinković ponovo došao u Džekson.
– Otkrili smo da smo istih godina, da smo odrasli u sličnim gradovima. Moj Džekson je blizu Sakramenta, koji ima dve reke, njegovo rodno mesto je blizu Beograda, koji takođe leži na dve reke. Njegovi roditelji su vredno radili i borili se da bi školovali decu, kao i moj otac, takođe. Shvatili smo da nas vezuje mnogo stvari i postali prijatelji. Tako sam na proleće 2009. godine sa njim obilazio srpske crkve u Americi koje je on ikonopisao i fotografisao. Onda je Miloje rekao da je radio i u crkvama u Švajcarskoj, Grčkoj i Srbiji koje bi trebalo slikati. Rekao sam, u redu, imam pasoš, ali nikada dosad nisam bio van Amerike – seća se Angier.
Tako se Lari, koji nikad dosad nije bio van svoje države, našao na putu ka postojbini pucača iz Džeksona, Srba čuvenih po svojoj rafalnoj paljbi za Božić.
– I eto mene, putujem u zemlju sa kojom nemam nikakve veze. Nemam rođake, ne govorim jezik… Moja zemlja je Srbiju pokušala da vrati u kameno doba za vreme NATO bombardovanja. Krenuo sam strahujući da se možda neću vratiti. Na moje veliko iznenađenje, dočekalo me je nešto sasvim drugačije. Ljudi su bili ljubazni, srdačni, tretirali me kao davno izgubljenog rođaka. Nisu mrzeli Amerikance, već našu vladu koja ih je bombardovala – kaže Lari i dodaje da mu je to putovanje promenilo život i veru.
Sa Milojem i njegovim prijateljima obišao je Oplenac, manastire Manasiju, Žiču, Ravanicu, Đurđeve Stupove, Sopoćane, Gradac… Njegov foto-aparat ovekovečio je lica i predele iz Beograda, Smedereva, Vranja, Novog Pazara… Svojom iskrenošću i otvorenošću stekao je poverenje ljudi iz Crkve i postao naš Amerikanac, nezvanični hroničar života srpskih svetinja u SAD.
Još “lomi jezik”
– Nisam bio svestan značenja svega dok se nisam vratio kući. Shvatio sam da su manastiri koje sam obišao jezgro i suština srpskog pravoslavlja i duša i srce Srbije. Kada nama Amerikancima dođu gosti, mi ih vodimo u nacionalne parkove, Josemiti, Jeloston, Grand kanjon… U Srbiji smo išli na istorijska mesta koja postoje stotinama godina – priča naš sagovornik, koji je ovih dana osmi put u Srbiji.
On planira dolazak i sledeće godine, a sa sobom će povesti i mnoge ljude iz Džeksona.
– Put je planiran prošle godine, ali je zbog pandemije odložen za iduće proleće. Mnogo je ljudi iz dijaspore kojima će to biti prvo putovanje u Srbiju. Ja sam im dao primer i pitao ih zašto niste nikada dosad bili u otadžbini, ja sam išao toliko puta, a nisam čak ni Srbin – priča kroz smeh.
Kako kaže, u Srbiji mu se najviše sviđa to što još ima mnogo slobode.
– Kad hodam ulicama Beograda, ne osvrćem se preko ramena, ne plašim se. Recimo, u San Francisko, koji je od Džeksona na dva sata vožnje, nikada ne idem noću. Tamo ako parkiraš automobil, prozori će brzo biti razbijeni, a unutra neće ostati ništa. Slično je i u Los Anđelesu. Volim da šetam Bulevarom kralja Aleksandra i fotografišem grafite, volim i Kalemegdan, ali mi je omiljena Kula Gardoš – kaže Angier i dodaje da veoma voli srpsku hranu, domaću kafu i šljivovicu.
Prvi pravoslavni kauboj zna i po koju reč na srpskom, ali priznaje da još “lomi jezik” i da mu pisanje bolje ide.
Pucnjava za Božić
Potomci Srba koji su početkom 19. veka, u vreme zlatne groznice, krenuli na Divlji zapad i naselili se u Džeksonu, nadaleko se čuju dok proslavljaju pravoslavni Božić. Posle liturgije, pucnjavom iz kratkih i dugih cevi obznanjuju rođenje Hristovo i po tome su postali poznati.
– Specifična je proslava Božića u Džeksonu. Božićno raspoloženje i slavlje kod nas počinje odmah posle Dana zahvalnosti u novembru sa proslavama i raznim zabavama, a završava se 7. januara, proslavom pravoslavnog Božića i velikom tradicionalnom pucnjavom, za koji uvek tražimo dozvolu od policije. Ja volim da kažem da je ovaj prvi Božić komercijalni, a ovaj drugi u januaru pravi – objašnjava Angier.
Patrijarh na izložbi
Lari kaže da je Džekson nulta tačka pravoslavlja u Americi, a Crkvu Svetog Save fotografisao je mnogo puta. Njegovi radovi prikazani su i na izložbi Pravoslavlje u Americi u Etnografskom muzeju 2014, kada je izložbu otvorio patrijarh srpski Irinej.
– Eto mene, Amerikanca iz malog grada, tada nisam bio pravoslavac, ali taj božji čovek dolazi na moju izložbu. Patrijarh je došao da vidi mene, jednog tihog, običnog čoveka iz američkih brda i ja sam bio fasciniran njegovim postupkom – seća se naš sagovornik, koji je imao priliku i da upozna mnoge srpske vladike.
Pred beogradskom publikom našle su se i njegove fotografije manastira Mileševa, koje su objavljene i u monografiji povodom osam vekova postojanja ove svetinje.
Ima i krsnu slavu
Kao pravi Srbin pravoslavac, Lari, odnosno Lazo, slavi krsnu slavu – Svetog Sevastijana Džeksonskog. Ovaj svetac, rođen kao Sevastijan Dabović, bio je prvi srpski pravoslavni monah u SAD. Poznat među doseljenicima, ali i u matici, kao “otac srpskog pravoslavlja u Americi”, bio je zaslužan za podizanje prve Srpske crkve na američkom kontinentu u Džeksonu, ali i drugih srpskih bogomolja u SAD.
– Ja sam drugi Amerikanac u svom gradu koji je uzeo krsnu slavu. Jedan čovek svratio je na proslavu u Crkvi Svetog Save, i to mu se dopalo. Kasnije, kada je ispitivao svoju genetiku, shvatio je da je delom Srbin, pa je prešao u pravoslavlje, uzeo krsnu slavu i venčao se u Pravoslavnoj crkvi. Bio je marinac i policajac, prepoznaju se u njemu srpski vojnički geni – priča Lari.
