Pravoslavlje je poslednja brana bezumlju

Privatna arhiva

Diogenis D. Valavanidis, predsednik Centra za zaštitu hrišćanskog identiteta, ocenjuje u intervjuu za “Vesti” da su u napade na pravoslavne crkve širom sveta uključene i najmoćnije obaveštajne službe, a da je osnovni cilj slabljenje jedinstva pravoslavlja zato što je ono poslednja brana u očuvanju tradicionalnih vrednosti: vere, porodice, otadžbine i tradicije.

Valavanidis takođe upozorava na dvostruku igru Vatikana jer zvanično ne priznaje tzv. Kosovo, a na osnovu Vikiliks depeša izvlači se zaključak da su prihvatili “de facto” njegovo postojanje.

Nedavno ste objavili knjigu “Odbrana jedinstva Pravoslavne crkve” u kojoj predočavate dokaze o umešanosti tajnih obaveštajnih službi u razbijanje jedinstvenog duhovnog korpusa?

– Kada je reč o uticaju CIA na Vaseljensku patrijaršiju, beogradska “Politika” je 20. februara 2020. godine objavila članak pod naslovom “CIA otkrila dokumente o saradnji sa Vaseljenskom patrijaršijom”. Time je samo potvrđeno da je američka obaveštajna agencija izabrala drevnu Vaseljensku patrijaršiju i njenog poglavara, ocenivši da na taj način može lako da realizuje sve planove u korist svetskih globalističkih sila. Moramo priznati da su pravilno procenili, jer je jedino Pravoslavna crkva ostala poslednja brana tradicionalnih vrednosti, a to su vera, porodica, otadžbina i tradicija. Ali, i hrišćanskih dogmi svetih apostola, svetih otaca i Vaseljenskih sabora.

CIA birala patrijarhe

Da li je bilo još takvih primera?

– Kada je u pitanju američka obaveštajna agencija, prisluškivanje, podmićivanje i ucene – naročito u periodu Hladnog rata, ali i drugi vidovi tajnih borbi su se odvijali i na crkvenom planu, iz razloga što su se supersile borile za vernike. Još pre mnogo godina, dokumenti iz arhiva CIA pokazuju da su SAD bile upletene u izbor carigradskog patrijarha, što je dovelo do raskola u pravoslavnom svetu i religiozno-političkih afera. Vaseljenski patrijarh Atinagora je bio vrhovni poglavar Vaseljenske patrijaršije od 1948. do 1972. godine. Atinagora je procenom CIA tada bio najpogodnija ličnost za carigradskog patrijarha. Sa Ankarom su dogovoreni svi detalji u vezi njegovog dolaska. Glavni problem je bio taj što je novi patrijarh mogao da postane samo građanin Turske, uslov koji Atinagora nije zadovoljavao, tako da je 26. januara 1949. godine prilikom sletanja na istanbulski aerodrom Atinagori, uz asistenciju CIA, uručen novi turski pasoš. To samo pokazuje dubinu kojom je CIA bila involvirana u izbor carigradskog poglavara.

Njega je nasledio Vartolomej koji se otvoreno sukobio sa Ruskom pravoslavnom crkvom priznajući 2018. takozvanu Ukrajinsku crkvu?

– Tako je. Posle smrti patrijarha Dimitrija njegovo mesto je zauzeo mitropolit Vartolomej (Argondonis), inače penzionisani oficir turske vojske. Navodno je bio pogodna figura i za Ankaru. Vartolomej je još 1990. godine počeo da se sukobljava sa Ruskom pravoslavnom crkvom. Prvo u Estoniji, za koju je rekao da je njegova teritorija, a zatim 2018. godine u Ukrajini, gde je bez obzira na kanone legalizovao lokalne raskolnike iz tzv. Ukrajinske crkve. U svakom slučaju to je bila ličnost koja je odgovarala CIA i Stejt departmentu. Tako je na tron Vaseljenske patrijaršije došao patrijarh Vartolomej, koji će se kasnije pokazati kao odani poslušnik onih koji su ga doveli na ovo mesto. Potonji događaji će pokazati da će to doprineti najvećoj fragmentaciji Pravoslavne crkve u njenoj istoriji.

Vikiliks depeše

Zvaničnici tzv. Kosova tvrde da su otvorili Specijalnu misiju pri Svetoj stolici. Da li je to tačno?

– Tačno je da je predsednica tzv. Kosova Vjosa Osmani objavila na svom Fejsbuku da je dekretom otvorila Specijalnu misiju Kosova u Vatikanu, i tom prilikom dodala da “ovo predstavlja važan korak za Kosovo i njegove odnose sa Svetom stolicom koje ćemo nastaviti da produbljujemo”. Takođe, tokom prethodnih poseta Vatikanu kosovski zvaničnici su isticali da im je primarni cilj priznanje njihove zemlje od strane Vatikana, dok je Vjosa Osmani zadnji put primljena u privatnu audijenciju kod pape Franciska 23. januara 2023. godine. Ali, istine radi, treba naglasiti da nije reč o Specijalnoj misiji Kosova u Vatikanu, već o Kancelariji za vezu tzv. Kosova koja će biti otvorena pri Svetoj stolici, dok osoba koja bude vodila tu kancelariju, tj. “oficir za vezu” ne bi imao diplomatski status pri Svetoj stolici.

Ima li Srbija razloga za zabrinutost?

– Ono što stvara priličnu dozu nelagode i zebnje u odnosima sa Vatikanom jeste činjenica da Vatikan zvanično nije priznao tzv. nezavisnost južne srpske pokrajine, dok u isto vreme, zahvaljujući Vikiliksu saznajemo da je 30. aprila 2008. godine, nedugo pošto je “Skupština Kosova” 17. februara 2008. godine usvojila aklamacijom Deklaraciju o “nezavisnosti Kosova”, iz Američke ambasade iz Rima je poslata poverljiva depeša broj 0971 u kojoj piše da je Monsinjor Migel Mauri rekao američkim zvaničnicima da je “Sveta stolica ‘de facto’ priznala nezavisnost Kosova, ali da to nije zvanično objavljeno, isključivo radi ostavljanja otvorenih vrata za vođenje ekumenskog dijaloga sa SPC”. Pošto je pitanje vrlo značajno i zahteva delikatan pristup, ohrabrujuća činjenica je da naša diplomatska misija pri Svetoj stolici održava tesne i česte kontakte sa njihovim zvaničnicima, što je u nedavnoj izjavi za Tanjug rekao naš ambasador Sima Avramović.

Najteže srpskoj crkvi na KiM

Kako možete opisati položaj srpske crkve u regionu i gde je najteže?

– U izmenjenim socijalnim i političkim okolnostima na geopolitičkom, ali i regionalnom planu, položaj SPC je veoma delikatan i zahteva visok stepen opreznosti. Bez ikakve sumnje je položaj episkopa, sveštenstva i verujućeg naroda u Raško-prizrenskoj eparhiji najteži. U najsvežijem sećanju nam je ostao događaj kada je 28. novembra 2023. godine u srpsku Crkvu Svetog arhangela Mihaila u selu Rakitnica, opština Podujevo, provalila grupa lica zajedno sa samozvanim i lažnim sveštenikom Nikolom Džufkom, inače građaninom Republike Albanije, da bi navodno obavili crkveni obred. Ovo krivično delo je još jedno u nizu koje ima za cilj otimanje duhovne i kulturne baštine Srpske pravoslavne crkve, odnosno “albanizaciju” ili kosovarizaciju srpske kulturne i duhovne baštine. Cilj ove grupe je bio da srpsku crkvu proglase za “crkvu Fana Nolija” koji pripada samozvanoj i samoproglašenoj Albanskoj nacionalnoj pravoslavnoj crkvi iz Elbasana. Takođe nam je poznata i aspiracija Albanske pravoslavne crkve da proširi polje svoje jurisdikcije i na prostor KiM, čime bi srpski narod ostao bez svog kulturnog i duhovnog nasleđa.

Poslednjih meseci privremene vlasti u Prištini bez znanja SPC renoviraju pojedine crkve i označavaju ih katoličkim?

– Jedan od najeklatantnijih primera u nizu varvarskog otimanja srpskog duhovnog nasleđa na KiM predstavlja besomučna kampanja Ministarstva kulture privremenih prištinskih institucija, koja je objavljena na Fejsbuk stranici Grada Mitrovice, a u cilju prisvajanja materijalne i duhovne baštine SPC koja je započela navodnu “obnovu” pravoslavne crkve u selu Gornje Vinarce, udaljenom sedam kilometara od Mitrovice. Eparhija raško-prizrenska je saopštila da osim činjenice što niko nije kontaktirao SPC u vezi obnove tog objekta, ministarstvo u Prištini je otišlo korak dalje i proglasilo srpsku pravoslavnu crkvu u selu Gornje Vinarce “katoličkom”, u očiglednoj nameri da se prisvoji duhovna baština Srpske pravoslavne crkve. Eparhija raško-prizrenska je povodom najnovijeg incidenta obavestila međunarodne predstavnike, organizacije koje se bave verskim pravima i zaštitom kulturne baštine, jer kosovske institucije ne reaguju na tužbe SPC i ne izvršavaju svoje pravne obaveze prema našoj Crkvi, čak ni u slučaju presuda najviših sudova.

Zatiranje istorije Srba

Šta je pravi cilj ovih akcija?

– Ako je prvi deo strategije albanizacije ovog prostora bio proterivanje srpskog stanovništva nakon rata 1999, kada je oko 200.000 Srba i nealbanaca bilo prinuđeno da napusti ove krajeve, a potom i sistematski unište srpske pravoslavne crkve i groblja u cilju zatiranja tragova našeg istorijskog postojanja, sada je protivno svim normama, ali i kosovskim zakonima cilj albanskih institucija na KiM da se crkve koje su urušene ili teško oštećene, samostalno i bez odobrenja SPC obnove u cilju promene njihovog identiteta. Značajno je napomenuti da se u selu Gornje Vinarce ne pominje bilo kakvo prisustvo rimokatoličke zajednice, a koliko je poznato Eparhiji raško-prizrenskoj, rimokatolička biskupija nikada nije koristila ovu crkvu, niti o njoj ima ikakvih pisanih podataka i materijalnih dokaza. Nažalost, to je stanje mnogih naših crkava koje su u toku rata 1998-1999. godine oštetili ili uništili albanski ekstremisti. Ovo je još jedno svedočanstvo o crkvi koju je lokalno albansko stanovništvo smatralo srpskom, jer u protivnom ne bi bila skrnavljena i paljena, što je slučaj i sa mnogim drugim crkvama i manastirima koji su napadani, a sada se u medijima ili preko tzv. Ministarstva u Prištini proglašavaju za “albanske” ili “katoličke crkve”.

Orden SPC

Diogenis D. Valavanidis, predsednik Centra za zaštitu hrišćanskog identiteta, na predlog patrijarha Irineja odlikovan je ordenom Svetog cara Konstantina.

U gramati koja je priložena uz ovo visoko priznanje SPC navedeno je da je Valavinidis orden dobio za višedecenijski rad i zalaganje na zaštiti srpske duhovne i kulturne baštine na KiM.

Falsifikovanje istorije

Sve je više albanskih istoričara koji tvrde da su crkve i manastiri SPC podignuti na temeljima paganski dardanskih svetilišta? Šta je pravi cilj ovih natpisa?

– Nažalost, u pravu ste. Mogu da navedem pokušaj klasičnog falsifikata, tj. da se Crkva Svete Bogorodice Ljeviške predstavi kao hram koji je podignut u čast “boginje Premte”, što predstavlja trend pokušaja otimanja srpskog kulturnog i duhovnog nasleđa. Verovali ili ne, to je predstavio izvesni doktorand na Univerzitetu u Zagrebu Agon Reja, koji je “Srbe predstavio kao okupatore koji su došli u Prizren sa osvajačima Nemanjićima”. Ne zna se da li je smešnije ili tragičnije, pogotovo ako znamo da Dardanske etničke crkve nisu nikada zabeležene u istoriji. Bez obzira na očiglednost takvih izmišljotina i laži, ja sam pristalica ideje da treba delovati proaktivno, što znači da se relevantne publikacije sa srpskim istorijskim činjenicama publikuju na svim svetskim jezicima, i na taj način vrši promocija u diplomatskim centrima i važnim svetskim kulturnim i političkim institucijama, poput Uneska, UN itd.

NAPADI NA UKRAJINSKU PRAVOSLAVNU CRKVU

Rat protiv vere!

Diogenis D. Valavanidis ukazuje da trenutno u svetu nije na udaru samo Srpska pravoslavna crkva, već da ozbiljne udare trpi Ukrajinska pravoslavna crkva koju su vlasti Ukrajine stavile “van zakona”.

– Kao rezultat nekanonskog delovanja carigradskog patrijarha Vartolomeja, danas u Ukrajini imamo otvoreni teror koji se sprovodi nad vernicima i sveštenoslužiteljima kanonske Ukrajinske pravoslavne crkve. U tom kontekstu, Orthodoks Kristijanitije 14. avgusta 2023. preneo je da je progonjeni iguman Uspenske Kijevopečerske lavre “hospitalizovan i hitno operisan na kardiološkom odeljenju bolnice u Kijevu”. Kao iguman čuvene Kijevopečerske lavre, mitropolit Pavle je postao glavna meta ukrajinskih vlasti koje su ga optužile “za podsticanje verskog neprijateljstva i opravdavanje ruske agresije”. Od tada se mitropolit nalazi u kućnom pritvoru ili istražnom zatvoru. Bez obzira na činjenicu što je nedavno pušten iz pritvora uz ogromnu kauciju od 900.000 dolara, on je i dalje primoran da poštuje meru kućnog pritvora. Na sajtu Ortodoks Kristijaniti se navodi da je potom mera kućnog pritvora produžena za još dva meseca. Uprkos molbama ljudi iz najbližeg okruženja mitropolita koji su pozivali na pomilovanje ukazujući na njegovo loše zdravstveno stanje, ukrajinski zvaničnici su te molbe ignorisali.

To nije i jedini primer, zar ne?

– Još jedan jerarh kanonske UPC, mitropolit tulčinski Jonatan je takođe morao na operaciju srca novembra prošle godine, i to usred državnog progona koji se nad njim sprovodio. Gradski sud u Vinici je doneo presudu eparhijskom arhijereju, mitropolitu Jonatanu kojom ga osuđuje na pet godina zatvora, uz konfiskaciju imovine. U tom kontekstu je pres služba patrijarha moskovskog i sve Rusije izdala saopštenje u kome se kaže da su ovoj nezakonitoj odluci prethodili mnogi pokušaji pritiska na vladiku Jonatana, koji je uprkos svemu ostao veran svojoj crkvi i sabraći u veri Hristovoj.

Patrijarh Kiril se tada oglasio i stao uz mitropolita.

– Patrijarh Kiril je rekao: “Lično poznajem mitropolita Jonatana sa studija i rada na Lenjingradskoj duhovnoj akademiji. Još krajem osamdesetih godina prošlog veka, kada su ga bezuspešno pokušavali da zastraše organi državne bezbednosti tadašnje ateističke države.” Danas su njihovi sledbenici, ‘savremeni borci protiv Crkve Hristove’, nastavili ovo sramno delo, donevši nepravednu presudu. Ostareli i teško bolesni episkop, inače poznati crkveni kompozitor u pravoslavnom svetu, osuđen je na pet godina zatvora uz oduzimanje imovine, i to pod apsurdnim optužbama kao što je preduzimanje radnji u cilju nasilne promene i rušenja ustavnog poretka radi preuzimanja državne vlasti, što direktno zadire u narušavanje teritorijalnog integriteta Ukrajine.

S tim u vezi patrijarh Kiril konstatuje da su optužbe apsolutno ništavne jer su svi izvedeni dokazi bili falsifikovani. Ova sudska presuda koja je vođena patološkom mržnjom prema Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi predstavlja eklatantan primer kršenja verskih sloboda i progona vere.

Nedavno je izdata poternica protiv patrijarha Kirila? Da li je to zabeleženo u istoriji?

– To je takav non-sens da na njega ne bih ni odgovarao. Mislim da se u tome najbolje vidi potpuna nemoć druge strane i gubitnički hod svetskog hegemona. To se u dugoj istoriji Pravoslavne crkve nije nikada dogodilo.

SVE VIŠE SATANISTIČKIH SEKTI U SRBIJI

Otimanje duša

Diogenis D. Valavanidis, predsednik Centra za zaštitu hrišćanskog identiteta, upozorava da je u Srbiji u porastu broj satanističkih sekti.

Šta je po vama glavni uzrok?

– Satanizam ne može lako da se definiše. Postoji nekoliko “podela” u satanizmu. Za razliku od hrišćana, satanisti se međusobno razmimoilaze u mišljenju, u vezi postojanja osnovnih principa. Dok među hrišćanima mogu da postoje razlike u mišljenju ili ubeđenjima u vezi sa tumačenjem nekih delova Biblije, oni duboko veruju u isti osnovni princip, a to je da je Isus Hristos, Sin Božji, svojom smrću na krstu i kasnijim vaskrsenjem iskupio naše grehe. Za razliku od toga, satanisti se međusobno raspravljaju da li satana uopšte postoji, i da li oni slave njega ili sebe. U suštini, oni su jedna zbunjena grupa ljudi zarobljena u laži. Osnovna zajednička crta svih grana satanizma je u promociji sebe. Svi oblici satanizma tvrde da život postoji jedino da bi se konzumirao i da je sebičnost vrlina. Suština obožavanja đavola predstavlja verovanje u proždrljivost i razvrat.

Na koji način one deluju u Srbiji i regionu? Možete li dati neke konkretne primere?

– Oni koriste razne načine kako bi se inkorporirali u društveni život. Kada je u pitanju naša zemlja delovali su veoma agresivno i to koristeći se, verovali ili ne, televizijskim programom državne televizije. Mislim da su se na tako grub način odlučili kako bi “opipali puls” sredine u kojoj žele da prošire svoj uticaj. U tom kontekstu, 18. februara 2022. godine u 19 časova i 51 minut, dakle u udarnom terminu programa javnog servise RTS-a, emitovan je dokumentarni film koji u afirmativnom tonu prikazuje pojavu satanizma, tj. film koji se zove “Slava satani”, i koji prati uspon satanističkog hrama? Drugim rečima, radi se o pokretu koji postoji samo sedam godina, a već je postao jedan od najkontroverznijih verskih pokreta u američkoj istoriji. U filmu se satanistički hram i njegov vođa Lukijen Grejves pozivaju na satansku revoluciju da bi, navodno, spasili dušu nacije. Pored toga, u filmu se u pozitivnom tonu predstavlja satanistički kult koji se trudi da u ratu pobedi hrišćane. Ovim povodom je Centar za zaštitu hrišćanskog identiteta, na čijem se čelu nalazim, pismenim putem upoznao srpskog patrijarha i sve arhijereje SPC u zemlji i inostranstvu na opasan trenutak u kome se pokušava kontaminirati duhovni ambijent Srpske pravoslavne crkve, pogotovo u trenutku kada se na globalnom nivou odigrava odlučujuća bitka između hrišćanstva i antihrišćanstva. Takođe smo upozorili da ove opasne tendencije mogu imati katastrofalne posledice, posebno na buduće naraštaje mladih koji treba da budu nosioci duhovnosti srpskog naroda.