Prevođenje tog pravnog dokumenta, usvojenog 13. marta 2008, zajedno sa izmenama i dopunama sa kraja 2011. godine, je krajnje nezadvoljavajuće, vrlo nemarno i slobodno urađeno. Kao da je reč o interpretaciji, i to vrlo nepismenoj, a ne slovu zakona. Gotovo je neverovatno da niko, naročito ne pripadnici manjinskih zajednica, nisu primetili da kroz ceo zakon nema slova č, ć i đ, već da su umesto njih korišćeni nepoznati dijakritički znaci. U ovom zakonu je na više od 50 mesta su potpuno ili delimičnio netačno prevedene reči sa originala na srpski jezik, ispušteni su delovi prevoda sa albanskog, ali su i dodavani delovi rečenica koje ne postoje u originalnom tektsu.
Takav prevod je na mnogim mestima promenio smisao i suštinu napisanog, počevši od člana 1, gde piše “Republika Kosovo poštuje” umesto “Republika Kosovo smatra”. U članu 5 je recimo izmenjen ceo redosled delova u rečenici, dok je član šest klasičan primer potpuno pogrešnog prevoda. Recimo, drugi član tog stava je potpuno netačno preveden. U tekstu stoji: “osiguraće se praksa redovnog izveštavanja o perspektivama zajednica u emitovanju domaćih vesti” umesto “kako bi se osiguralo da perspektiva zajednice zauzima važno mesto u emitovanju domaćih vesti”. U trećem stavu tog člana je umetnut deo teksta koji ne postoji u orginalu.
Pravo na jezik:1. Srbi ugroženi i u prevodu 4. ‘Kultivisanje” reči i medija |
Član 10. koji se bavi informisanjem i obaveštenjima u domenu zdravstva je takođe netačno prevden, kao i delovi člana 11. koji se u prevodu bave biračkim telom Kosova, umesto kosovskim društvom, kako je navedeno u originalu.
I u skladu sa prevodom Zakona o zaštiti i promovisanju prava zajednica i njihovih pripadnika, tako član 14, jasno upućuje da se “ovaj zakon
može amandametirati”. A može li drastično kršenje prava na upotrebu srpskog jezika na Kosovu?
