Onako, došlo mu. Popilo se malo, krv iz kasapnice udarila u glavu, mlad čovek, nema se para, a on bi da jede, da pije, da…
Prokleta sudbina je htela da dete naleti na kasapina iz Surčina, finog i pitomog, kako reče njegova majka. Majka ko majka, njen je, takav je kakav je.
U naletu (želim da verujem) roditeljske iskrenosti, ministar policije Nebojša Stefanović, drhtavim glasom, izjavio je da posle ovakvog zverstva zažali što je Srbija ukinula smrtnu kaznu.
Potpisujem.
Njegov kolega iz resora pravde, Nikola Selaković, zvani kamena faca, brže-bolje istrči da prepegla neopreznog prvog policajca i da saopšti kako je naš zakon dovoljno strog i da za vešanjem, streljanjem, ili smrtonosnom injekcijom nema potrebe.
Jer, ministar Nikola više od svega voli i poštuje EUropu, a EUropa kaže da svako ko njoj hrli ne sme da bude varvarin i da ubija ljude u ime zakona. Dosta je ministru Nikoli što ga iz Brisela jašu zbog katastrofalnog pravosuđa i korumpiranih lopova u sudijskim togama, još mu samo fali ministar Nebojša koji je (hoću da verujem) iskreno rekao ono što gotovo svaki građanin Srbije misli.
Svakom čoveku u Srbiji strah se uvukao u kosti. Jedno dete stotinama kilometara udaljeno od mesta ovog zločina nije spavalo cele noći, jer je na Fejsbuku videlo vest o Tijaninom mučeničkom kraju. Ta devojčica ima 12 godina i san je oborio tek kad se majka vratila s posla, dotad je drhtala kao preplašen vrapčić.
Treba li svako normalan da sa strepnjom ispraća rođeno dete od kuće, samo zato što monstrumi znaju da će, ma šta uradili – živeti? Zar džaba seljaci na kokošinjce vešaju umlaćene svrake, da odvrate grabljivice od svojih pilića?
Ministre Selakoviću, preča ti EUropa od srpske dece? Sram te, bre, bilo…
Nedavno je Amerikanac zatekao u sopstvenoj kući manijaka koji mu siluje maloletnog sina. Video sam manijakovu sliku posle obrade gnevnog oca: ličio je na sve osim na ljudsko lice. Ekspresno je priveden i osuđen, otac nije gonjen ni po jednoj tački zakona.
E, tako se to radi.
A, u Srbiji, devojka koja se suzavcem odbrani od kretena silovatelja popije prijavu, jer je suzavac, gle čuda od labuda – zabranjen. Ako ti bandit sa nožem bane u stan gde ti spavaju žena i sitna deca, a ti ga upucaš, opet ti ne gine robija, jer si prekoračio granice odbrane: trebalo je da ga zamoliš da odeš do kuhinje, nađeš neki nož, a da nije iz escajga, pa da se onda viteški sukobite.
Ukoliko u međuvremenu bandit ne počne da kolje redom po kući. U tom slučaju, čist si pred zakonom, ko te pita što više nemaš familiju.
Sve će to g. ministar Selaković pozlatiti…
Svi mi dobro znamo da od vraćanja smrtne kazne u Srbiji nema ništa. Otkad je onaj krkeljavi Guberina za nečiji račun izlobirao da više ne važi starozavetni zakon "ko ubije čoveka, da i on bude ubijen", sve je postalo borba sa vetrenjačama, a vešala, metak i injekcija ostali su privilegija samo najvećih nacija, koje nikome ne moraju da se pravdaju.
Ministar Stefanović (želim da verujem) u naletu iskrenosti koja briše i funkcije i razlike, rekao je ono što svi mi, ili gotovo svi, mislimo, mada znamo da od toga nema ništa.
I to je bilo dovoljno da se g. ministar (ne)pravde usere u gaće i požuri da objasni kako se g. kolega, eto, malo zaneo, da se šalio u nezgodnom trenutku i da prosvećeni narodi ne čitaju Sveto pismo, niti seku glave.
Tijana Jurić (15, i slovima petnaest godina), umorena je na način koji će, zbog svoje svireposti, ostati van očiju javnosti i biće pohranjen negde u policijskim arhivama.
Ubica će živeti.
I to je to.
