Povratnici u Srbiju: Saradnja a ne sukob spasava otadžbinu

Ivana Gađanski

 

To je, prema njenim rečima, šteta za državu jer je svima njima zajednička Srbija.
Ivana se uvek vraćala kući i posle doktorata, ali i kasnijih usavršavanja u Nemačkoj, SAD i Švedskoj. Za dobrobit srpske nauke prihvatala je i poslove u unutrašnkosti Srbije, odlazeći iz Beograda u kome je odrasla.

– Zahvaljujući tehnologiji, nismo više fizički ograničeni samo na jedan grad, zemlju, kontinent. To je velika prednost u odnosu na sve istorijske periode i mislim da to treba što više da koristimo u svakom smislu – objašnjava Ivana.

Počela je kao student generacije sa diplomom beogradskog Biološkog fakulteta u Institutu za biološka istraživanja "Siniša Stanković" i paralelno završavala postdiplomske studije. Primljena je 2003. na doktorske studije na Georg-August univerzitetu u Getingenu, gde je radila na disertaciji o ulozi kalcijuma u multiploj sklerozi.

– Radila sam i na "Maks Plank" institutu za biofizičku hemiju, zbog čega sam bila veoma srećna i ponosna jer tamo radi i Ervin Neer, nobelovac koji je otkrio metodu patch clamp za merenje struja u jonskim kanalima – priča ona.

Doktorirala je s navršenih 27 godina 2007. i nastavila posledoktorsko usavršavanje na minhenskom Ludvig-Maksimilijan univerzitetu. Dobila je stipendiju tadašnjeg Ministarstva nauke Srbije, a s njom i formalnu i ličnu obavezu da se vrati i kako kaže, doprinese nauci koliko može. Naravno, želela je i da bude sa porodicom.

– Mislim da ne moraju svi da se vrate. Važno je da oni koji odu ne izgube vezu sa Srbijom – ističe Ivana. Ukazuje da sa kolegama mogu i treba da se rade zajednički projekti pošto se na svim konkursima i u EU i u SAD traži međunarodna saradnja. Pa, eto prilike.

– Isto važi i za ljude u Srbiji, mogu da održavaju stare i uspostavljaju nove kontakte sa kolegama u dijaspori. Ne da se svađamo i borimo jedni protiv drugih, već da radimo zajedno – smatra Ivana i dodaje da se u Srbiji dosta osećaju posledice tektonskih promena iz poslednjih decenija. Neke stvari bi, prema njenim rečima, ipak trebalo da budu bolje organizovane: od administracije u javnim preduzećima do nostrifikacije diploma, neizbežne teme u razgovoru sa nekim ko se vratio iz inostranstva.

– Bez problema sam nostrifikovala diplomu na Biološkom fakultetu u Beogradu – objašnjava uz opasku da nostrifikaciju u Srbiji otežava činjenica da za neka zvanja i nema ekvivalenata. – Možda bi trebalo uvesti neku službu na univerzitetu koja bi unapred pružala informacije studentima šta se od diploma priznaje. Ili da se lično, kao u Nemačkoj, omogući dobijanje posebne radne dozvole samo kod jednog poslodavca koji traži određeni profil za koji je dobijena diploma.

Po povratku iz Nemačke, Ivana se nadala angažmanu na univerzitetu jer je oduvek želela da radi sa studentima. Nažalost, Biološki fakultet u Beogradu ima vrlo skučen prostor, bez sopstvene zgrade je, pa je izgleda tako i sa radnim mestima. U to vreme se jedino na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru otvorila pozicija za docenta biologije i otišla je tamo. Naučila različite stvari, s kojima "nigde drugde ne bi imala prilike da se sretne", a paralelno nastavila i naučni rad u beogradskom Institutu "Siniša Stanković".

– To je još jedna poruka koju bih volela da prenesem. Ne moraju se svi vraćati samo u Beograd. Nije prestonica jedini centar u Srbiji. Sada sam Razvojno-istraživačkom centru za bioinženjering BioIRC u Kragujevcu koji je pokrenuo profesor Miloš Kojić sa profesorom Nenadom Filipovićem i zaista sam oduševljena grupom ljudi sa kojima radim. Obojica su radili i u inostranstvu, a i sada vode međunarodne projekte, a mi u BioIRC-u stalno sarađujemo sa kolegama u inostranstvu – priča Ivana.
 

Angažovana je i kao docent i na doktorskim studijama Univerziteta Metropoliten u Beogradu i Nišu, a u planu je i angažman na doktorskim studijama neuronauka na Biološkom fakultetu u Beogradu.

Posle usavršavanja u SAD, 2012. bila je i na kraćem usavršavanju na Sahlgrenska akademiji u Geteborgu, u laboratoriji koja je prva počela da koristi tehniku presađivanja ćelija hrskavice kolena.

– Ponudili su mi odlično plaćen posao, ali sam se vratila kući. O tome zašto se stalno vraćam, šta pokušavam da postignem i kako mi u karijernim izborima pomaže poezija koju pišem govorila sam na TED konferenciji, gde sam bila TED Global Fellonj 2012, kao prva i za sada jedina osoba iz Srbije.

Veliku energiju ulaže i u preduzetništvo na dva načina.
– Pokrenula sam startap Pubsonic. Pravimo aplikaciju za pretraživanje naučne literature u biomedicini, a radim i na promociji preduzetništva u prirodnim naukama, s fokusom na podršku preduzetnicama u okviru neprofitne Fab inicijative. Organizovali smo 2013. Fab forum, prvu regionalnu konferenciju o ženskom preduzetništvu u biotehnologiji – priča Ivana.

Država bi, smatra naša sagovornica, mogla da stimuliše međuinstitucionalnu saradnju na projektima. Da daje bonuse istraživačima koji pripremaju projekte za različite grantove i osnivaju spin-of kompanije, da stimuliše transfer tehnologije što je i počelo s Inovacionim fondom.

– Uspeh i na nivou države i na nivou pojedinca zahteva mnogo rada, posvećenosti, pa i žrtvovanja. Ne može se odmah imati sve – kaže Ivana Gađanski.