To obostrano nerazumevanje je, kaže ona, problem mladih poput nje rešenih da se posle završenih studija u inostranstvu vrate kući, veći i od komplikovanog procesa nostrifikacije stečenih diploma, ali i straha od konkurencije "domaćih" prema kadrovima koje ne smatraju svojim.
– Država ne pokazuje dovoljno sluha za probleme sa kojima se povratnici sreću pre svega zato što ne postoje dovoljno razrađene i transparentne procedure koje bi omogućile njihovu integraciju. Biće da i povratnici često idealizuju budući život u Srbiji, verujući kako bi život u zemlji iz koje potiču trebalo da teče lakše. Da nastave tamo gde su stali i ponude domovini sveže znanje, pogotovu ako su u inostranstvu stekli zavidnu edukaciju, uspehe i iskustvo – objašnjava Bojana Dimković, koja je u rodni Beograd donela diplomu prestižne škole za muzičke talente Persl i dva master usavršavanja sa čuvene Gildhol škole za muziku i glumu gde je i diplomirala sa najvišim ocenama.
U srži tog problematičnog odnosa između države i mladih povratnika iz dijaspore je, smatra ona, nedovoljna adaptacija i jedne i druge strane.
– Svako od nas zna u kolikoj je meri, odlaskom na školovanje u inostranstvo, morao da se adaptira tom sistemu kojem se priključio. Ako je proveo dovoljno vremena napolju ili otišao u životnom dobu kada ga je to novo okruženje formiralo, verovatno ga je u potpunosti i prihvatio i upio – ukazuje Bojana, postavljajući pitanje zašto povratnike nostalgija navodi da misle kako ih po povratku u Srbiji ne čeka takav isti proces.
Stimulans za estradu– Ne razumem zašto ozbiljna muzika nema podršku države, a desi se da neke opštine u unutrašnjosti daju desetine hiljada evra za nastupe folk pevača, mada estrada ima publiku koja kupuje karte za njihove koncerte. Ministarstvo kulture ne reaguje ni na tu pojavu, ni na činjenicu da nisu finansirani odlični festivali ozbiljne muzike, što je svojevrstan paradoks jer država finansira 70 muzičkih škola sa vrlo ozbiljnim programom koje istinski obrazuju mlade. To je ogromna investicija koja je, bez podrške razvoju kulture, zapravo bačena niz vodu. |
Ona je u britansku prestonicu otišla kao tinejdžerka, sa navršenih 16 i sa devet godina za klavirom i nanizanim uspesima na brojnim republičkim i međunarodnim takmičenjima. Preselila je stipendija za prestižni Persl.
– Nastavak školovanja sam mogla da biram s obzirom da mi je mesto, posle uspešnih audicija, bilo ponuđeno na svim muzičkim akademijama u Velikoj Britaniji – priča naša sagovornica koja je tokom celokupnog školovanja bila stipendista brojnih britanskih kompanija i benefaktora.
Posle studija klavira na Gildhol školi za muziku i glumu, usledile su master diplome, iz kamerne muzike i čembala, a 2008. je izabrana kao Fellow (asistent-demonstrator) svoje generacije. U istoimenoj instituciji nastavila je da radi naredne dve godine. Uspesi je nisu zadržali na ostrvu, jer je smatrala najprirodnijim da joj beogradski dom bude baza. Priznaje da je jedan od razloga za povratak bio i što je van granica Srbije otišla vrlo mlada i nikada nije probala život u svojoj zemlji.
– Dok gajim internacionalnu karijeru, bitno mi je da imam bazu, a ona je tamo gde su dom i porodica. Uvek mogu da putujem i nastupam, kao kamerni ili solo muzičar, a u Srbiji radim posao korepetitora sa decom svih uzrasta, kao i na Fakultetu umetnosti, Univerziteta u Nišu . Pedagoški rad sa mladima je dobrodošao, pošto su pijanisti često osuđeni na duge sate vežbanja u četiri zida – priča Bojana.
Uklapanje je, ističe ona, cena koju povratnici moraju da plate. Pošlo joj je za rukom, ali ima onih koji su se razočarali i otišli.
– Priznajem to nije lako, i sama se često zamislim da li je trud isplativ na duge staze – kaže Bojana.
Od problema sa kojima se povratnici suočavaju, nostrifikacija diploma jedna je od prvih prepreka. Na nagovor bližnjih bila je spremna na činjenicu da će morati da nostrifikuje bar neke od stečenih diploma, pošto je sve srednjoškolske, osnovne i postdiplomske kvalifikacije stekla u Londonu, u Srbiji nije imala nikakve papire.
– Bio je to komplikovan proces koji je trajao godinu dana, prvenstveno zato što nije postojala ustaljena procedura i jedinstven stav povodom prevoda titula u samim institucijama koje se tim poslom bave – priča. Uspela je i to joj je omogućilo zaposlenje u domovini i upis na doktorske studije. Englezi, kako kaže, nemaju sličan način provere znanja mladih sa diplomom iz strane zemlje, a zbog specifičnosti profesije postoji samo jedan, odlučujući test provere – audicija.
– Bila sam iznenađena kada sam posle audicije u Londonu morala da izaberem samo tri ili četiri predmeta u novoj srednjoj školi. Došla sam iz Beograda sa prevedenim spiskom od 24 predmeta, jer sam paralelno išla u gimnaziju i srednju muzičku. Ova uska specijalizovanost mi nije smetala, jer je značilo da sam imala najbolje uslove da se ozbiljno posvetim klaviru – objašnjava razlike.
Kao što je različit obrazovni sistem Srbije i Engleske, tako je i sa umetničkim i kulturnim životom Londona i Beograda.
Odustajanje nije rešenje– Ako se priča o unapređivanju i ubrzavanju procesa nostrifikacije, negodovanje i odustajanje povratnika od toga nije rešenje. Budući da nema dovoljno utabanih procedura i slučajeva u administraciji, trebalo bi da proces kroz koji sam ja prošla olakša put budućim aplikantima koji na naš univerzitet donose diplomu sa žigom Guildhall School of Music and Drama, pa i neke druge umetničke diplome iz Ujedinjenog Kraljevstva. |
– Teško je porediti taj život sa većinom gradova. Beogradsko tržište je manje, uslovi lošiji, a broj opcija i prilika za motivaciju i napredovanje relativno uski. Građani nisu navikli da plaćaju ulaznice za koncerte klasične muzike, jer je, iz nekih razloga, veliki broj njih besplatan. Različitost se vidi i između unutrašnjosti i Beograda koji ima više izbora ne samo kada je reč o muzičkim pravcima, već u kulturi uopšte.
Bojana problem uočava i u davanju medijskog primata estradi, dok se klasična i ostali vidovi muzike ne propagiraju dovoljno. Taj manir ne odaje realnu sliku kulturnog života s obzirom da su česta gostovanja kvalitetnih muzičara. Ipak ovoj umetnici u Srbiji elan "drže" pionirski poduhvati i izvrsni, inspirativni ljudi sa kojima joj je, kako naglašava, zadovoljstvo da sarađuje.
– Tu prvenstveno mislim na Novu beogradsku operu i Predraga Gostu, BUNT festival i Ljubišu Jovanovića, KozArt festival i Katarinu Jovanović, kao i Ansambl Metamorfozis i Sašu Mirkovića. Teško je zamisliti da se u ova vremena u Srbiji 15. juna otvara opera sa baroknim repertoarom, ili da je festival klasične muzike, putem isključivo elektronskih medija, uspeo da galvanizuje mnogobrojnu publiku na prvom BUNT-u sedam dana zaredom – ističe Bojana.
Ovakve institucije su prema njenim rečima u svetu uobičajene, pa je neophodno da zažive i da se održe na srpskoj kulturnoj sceni.
– Presrećna sam što sam deo ovakvih inicijativa. Znanje i profesionalni odnos prema radu koje sam stekla u inostranstvu omogućili su mi da budem dovoljno verstilna i u mogućnosti da doprinesem svemu ovome kod kuće – priča Bojana Dimković.
Dobar srpski temelj– Predznanje koje sam ponela iz Srbije, pre svega mislim na ozbiljan i sveobuhvatan program srednjoškolskog muzičkog obrazovanja, umnogo čemu je nadmašilo dvogodišnji plan i program nekih predmeta u Persl školi. Svi ovi faktori su mi obezbedili drugačiju atmosferu i rad na suštini, odnosno sviranje i kvalitetno vežbanje. Taj sistem i organizacija vremena se podstiče i na većini muzičkih akademija u Velikoj Britaniji. Ovenčana prestižnim nagradamaBojana Dimković je kao prethodni nosilac "Henrdž Richardson" nagrade za korepeticiju i finalista na svetskom takmičenju pevača "Kathleen Ferrier", aktivna u sferi kamerne muzike. Posle uspeha na Broadnjood takmičenju za čembaliste 2009. postala je član više ansambala koji izvode baroknu muziku širom Evrope. Izdvajaju se oni u Vigmor Holu, Bakingemeskoj palati, Rojal festival holu, Barbikan holu, Kolarčevoj zadužbini, Beogradskoj filharmoniji i sali Skupštine grada. Pojavljuje se na Čeltenamskom, Londonskom, Oksford Lider, Hendl festivalu, kao i na Bemusu, Nomusu, KozArtu i Čelo festu. |
