Povratnici u Srbiju: Čekanje majstora zemljane gradnje

Radionica ESTEPA u Španiji: Dragana Kojičić

– Bila sam uporna, ako ne postoji, izmisliću neki posao! Sebe nisam videla negde u inostranstvu, tamo već imaju dovoljno stručnjaka – priča ova Novosađanka čiju misiju nažalost institucije nisu prepoznale i pored činjenice da se i razvijeni svet okreće zemljanoj gradnji. Žao joj je zbog toga i, kako iskreno kaže, sve češće razume ljude koji odlaze.

– Pored svih prepreka koje vam se nađu na putu i kad vidite koliko energije i truda je potrebno da bilo šta ovde zaživi, često se izgubi volja i želja za radom – opravdava one koji odustaju od domovine.

Država, nažalost, nije spoznala ni njeno veliko znanje i iskustvo sa brojnih praksi u više zemalja širom sveta. Ni retku specijalizaciju u Francuskoj koju nije ni pokušala da nostrifikuje u Srbiji.
 

– Moja sreća je da su mi u Francuskoj priznali osnovne studije završene u Srbiji. Ovaj post master, kako prima veliki broj stranih studenata, malo je otvoreniji po tom pitanju i jedino je bilo bitno da smo završili petogodišnji fakultet u zemlji iz koje dolazimo. Za nostrifikacijom do sad nisam imala potrebe. Oni malobrojni koji se, na neki način, bave zemljom upoznati su sa "CRATerre" programom i nisu dovodili u pitanje moju stručnost, kao ni diplomu – objašnjava ona.

Kako država nije imala sluha, upornost da oživi davno zaboravljenu i korisnu izgradnju isplatila se kada je na jednom konkursu dobila nagradu i uložila je u kupovinu stare vojvođanske kuće od zemlje. Pokrenula je Centar za zemljanu arhitekturu gde se kroz praktični rad dobijaju informacije o gradnji i održavanju kuća od zemlje, a naša sagovornica i prenosi znanja stečena na više kontinenata. Od onih iz studentskih praksi koje je otkrila tokom studija u rodnom Novom Sadu, a odvele su je 2003. u Siriju i Jordan na dva meseca i već naredne godine je četiri meseca provela u dalekoj Kolumbiji.

– Ti boravci su učvrstili moju želju da se bavim upotrebom lokalnih materijala, ali da pokušam da radim na razvoju i unapređenju tradicionalnih tehnika gradnje, da bi ih prilagodili savremenom načinu života – priča Dragana koja je još po završetku studija arhitekture shvatila da u Srbiji nije lako naći posao, pa odlučila da prihvati ponudu jednog od domaćih biroa i na tri godine ode u Ruandu.

U gradiću na jugu ove istočnoafričke države otkriva plakat CRAterre i saznaje za kurs za zemljanu arhitekturu pri fakultetu u Grenoblu.

Testovi zemlje za blatne maltere na Fruškoj gori

 

– Imala sam neverovatnu sreću da budem primljena među 20 studenata na dvogodišnji Post Master DSA Terre, jedini ovog tipa u svetu i kao prva osoba iz Srbije i regiona za 30 godina postojanja ove specijalizacije – priča o usavršavanju na kome je bila od 2008. do 2010.
 

Tokom i nakon post mastera, brusila se u struci učešćem u radionicama i na gradilištima u Francuskoj, Bugarskoj, Španiji, Alžiru i Maroku…

Iako je gotovo svako selo građeno zemljom, jer nije bilo drugih dostupnih materijala, nažalost, shvata da je to nasleđe gotovo napušteno i zaboravljeno. Da starih majstora skoro i da nema i da je verovatno poslednji trenutak da se ta znanja i tehnike spasu od zaborava.

– U svemu ovom vidim ogroman potencijal, ali i ogroman posao i odgovornost, i shvatam da je vreme da se, posle toliko godina lutanja, vratim kući i pokrenem zaboravljeno pitanje ovakve gradnje. Po povratku sam počela da obilazim zavode za zaštitu spomenika, da održavam male prezentacije na fakultetu, da tražim bilo kakvo mesto gde bih volontirala, ali, i pored svega toga, činilo se da ljudi baš ne veruju u ovu priču – kaže ona.

Ono što želi i čemu se iskreno nada jeste da će se, i nakon obnove kuće, nastaviti radionice, koje bi obučavale zainteresovane kako da čuvaju stare kuće i kako da, lokalnim i prirodnim materijalima, grade zdrave, lepe i kuće prilagođene srpskom podneblju i vremenu.

– Smatram da bi država trebalo da prepozna i podržava ovakve i slične inicijative jer su višestruko dobre i korisne, a velika su motivacija i inspiracija kako nama, tako i ljudima oko nas. Osim toga, one štite ono što je posebno i naše i, u moru lažnih, dobar su oslonac za razvoj lokalne tradicije i širenje pravih vrednosti – kaže Dragana Kojičić.

– Postoje i "obični" dobri mali ljudi koji veruju u nas i naše ideje i zbog kojih sav ovaj trud vredi … zato ne odustaj(e)mo!