Roman “Odive” Sonje Drobac, za koji autorka kaže da je “domaštana verzija prošlosti”, nedavno se našao u centru pažnje crnogorske javnosti. Povodom “domaštavanja” nepobitnih istorijskih činjenica reaguje i autor ovog feljtona novinar Budo Simonović, analizirajući, kako kaže, do naivnosti i besmisla, izmaštanu priču o najvećim hrišćanskim svetinjama – ruci svetog Jovana Krstitelja, čestici Časnog krsta i ikoni Bogorodice Filermonske. Da li je Hitler 1941. godine napao Jugoslaviju zbog tri hrišćanske svetinje, je li Staljin zbog njih 1948. zaratio sa Titom i da li je najskuplji dragulj, ukraden sa ikone Bogorodice Filermoske, nađen u Titovoj zaostavštini…?
U nastavku priče o razgovoru dvojice inspektora Službe državne bezbednosti Crne Gore koji su se nakon 13 godina, 19. oktobra 2019, setili pisma stare američke novinarke crnogorske krvi i njenih vajnih decenijama skrivanih tajni vezanih za tri najpoznatije i najskupocenije hrišćanske svetinje, Sonja Drobac opisuje kako jedan od inspektora, pruža svom kolegi članak, storiju o sadržini tajnog sefa Josipa Broza Tita koja je tog jutra osvanula.
Razgovor inspektora
To je, u stvari, i povod ovog razgovora i razlog za vraćanje na davnašnje pismo “američke Crnogorke” Ane:
– Rusi će da vrate Beogradu sto šezdeset šestu stranicu Miroslavljevog jevanđelja, jedinu koja tom dokumentu nedostaje – veli taj inspektor.
– Opa – reaguje na to njegov kolega – dogovorili su se posle svih ovih godina. Znači li to da Rusi žele safir i relikvije?
– E to treba da otkrijemo ti i ja, majstore… – završava zagonetkom svoje “sočinenije” Sonja Drobac.
Radi istine i ozbiljnosti, u želji da se ne ponovi toliko puta oprobani gebelsovski metod zamagljivanja istine zarad sitnošićardžijskih, ličnih, dnevno političkih ili bilo kojih drugih interesa (a u ovoj priči se jasno nazire od svega toga pomalo), i sve po sistemu tri puta ponovljena laž postaje istina, evo ukratko onoga što je do sada važilo kao nepobitno u istoriji ove tri nenadmašne hrišćanske svetinje, na čemu je već utemeljena toliko knjiga i storija o njima, pa, uveren sam, i moja knjiga “Tajne ostroškog blaga” i što niko, koliko mi je poznato – ne barem u minulih dvanaest godina otkad je štampana moja knjiga – nije doveo u sumnju.
Za ovu priliku, vratiću se unatrag samo do perioda kad su svetinje krajem osamnaestog veka dospele u Rusiju, tu gde ih u svojoj knjizi “nalazi” i Sonja Drobac.
Rusko poglavlje
Kad je Napoleon 1798. godine krenuo u svoj čuveni “egipatski pohod”, na putu njegove moćne armade se prvo našla Malta – napisao sam, pored ostalog, u svojoj knjizi 2008, govoreći o tome kako su Malteški vitezovi, nakon gotovo 270 godina boravka na ovom ostrvu ponovo morali u bežaniju i kako su ove tri svetinje odatle dospele u Rusiju. Uviđajući uzaludnost otpora, malteški vitezovi su položili oružje i ostrvo predali bez borbe, a za uzvrat su dobili dozvolu da mogu mirno da odu sa ostrva i odnesu svoje blago. Učinili su to 18. juna 1798. godine. Osiromašeni i poniženi, na čelu sa ražalovanim velikim majstorom Ferdinandom fon Gompešom, ponovo su krenuli u neizvesnost i beznađe, da traže negde novo mesto pod suncem.
Mesec dana kasnije, dospeli su do Trsta, a odatle krenuli u Rusiju gde tri meseca potom počinje takozvano “rusko poglavlje” istorije ruke svetog Jovana Krstitelja, čestice Časnog krsta i ikone Bogorodice Filermoske.
Na ruskoj carskoj stolici u trenutku kad su 1798. godine tamo stigli Malteški vitezovi, sedeo je car Pavle I
, sin glasovite Katarine Velike, vladar koji će, iako je sasvim kratko vladao, ostati upamćen po svojim posve neobičnim vladarskim potezima – pored ostalog i po svom odnosu prema rimokatoličkom viteškom, verskom redu i njihovom blagu.
U znak zahvalnosti za blagonaklonost koju je pokazao prema njima, Maltežani su ga najpre proglasili za velikog majstora, što je bio do tada nezamisliv presedan, učinjen svakako sa znanjem i uz blagoslov pape, a potom mu i darovali tri najveća hrišćanska znamenja. Učinjeno je to 12. oktobra 1798. godine u novosagrađenom carskom dvorcu u Gatčinu, četrdesetak kilometara od Petrograda, na velikoj svečanosti povodom venčanja careve ćerke Jelene.
Ukrašene draguljima
Po naredbi Pavla Prvog svetinje su pohranjene u pridvornoj crkvi Svetog apostola Pavla u Gatčinu, a car je naložio i da se one okuju u zlato i bogato ukrase dragim kamenjem.
Posao je poveren najpoznatijim dvorskim juvelirima i, po svemu sudeći, obavljen je u istoj radionici, možda čak i rukom istog majstora. Pošto su okovane i ukrašene, relikvije su iz Gatčina nešto kasnije prenete i čuvane u crkvi Zimskog dvorca u Petrogradu.
Detektivski romančić
Knjiga Sonje Drobac, odista, može biti zanimljiva i interesantna samo neukim i neobaveštenim, onima koji ama baš ništa ne znaju ni o ćerkama kneza, odnosno kralja Nikole, a pogotovu o trima hrišćanskim svetinjama i njihovoj sudbini. Lak, čitljiv detektivski romančić, ali ne i ostvarenje koje zaslužuje pečat države, a pogotovu ne blagoslov ozbiljne, naučne istoriografije i publicistike, kojoj je strana fantazmagorija i “domišljanje”, koja počiva na neupitnim činjenicama i istinama, ali ni ozbiljne literature kojoj je stalo do poštovanja čitalaca.
