Pošto je tek 1975. godine dobila pismo Luja Adamiča, koje joj je napisao 24 godine ranije, malo pre, do danas zagonetne, Adamičeve smrti 4. septembra 1951, i definitivno saznala kako je i zašto, u stvari, te godine putovala na Cetinje, kakav je cilj imao njen tekst u novinama, glavna junakinja knjige “Odive” Sonje Drobac, novinarka Ana, Amerikanka sa crnogorskim korenom, konačno sklapa kockice, ali “veliku tajnu” nosi i krije sve do 22. maja 2006. (naglasio B. S)
A onda, kad je Crna Gora postala samostalna, kad je ostvaren njen san “snivan osamdeset osam godina, od prvog njenog udaha”, sela je i vlasti svoje “nanovo vaskrsle” države napisala pismo:
Poštovana gospodo,
Pišem vam prvoga jutra nakon što je Crna Gora povratila svoje ime kao država.
Kao neko čiji su preci ugradili svoje živote u njeno trajanje i kao neko ko se rodio u godini njenog nesrećnog nestanka, za mene ova zora ima važnost veću od života.
Stara sam već i nisam ni sanjala da ću doživeti rađanje ovakvog dana. Sada sa vama želim da podelim tajnu koju sa sobom nosim već pola veka.
Imala sam trideset i tri godine kada sam se obrela na Cetinju, gradu mog korena, mestu rodoslova moje porodice mnogo generacija unazad. Možda nije slučajno što sam imala baš onoliko godina koliko je imao Isus kad je umro i vaskrsnuo. Bio je početak proleća 1951. godine, vreme puno napetosti zbog loših odnosa Tita i Staljina.
Sticaj okolnosti učinio je da se nađem u središtu intrige koje nisam bila svesna.
Iz razloga koje ne znam, ali mi je rečeno da se tiču spasavanja mnogo života, Tito je Staljinu obećao da će mu predati tri relikvije, koje su u to vreme stigle na Cetinje (naglasio B. S): ruku Jovana Krstitelja, česticu Časnog krsta i ikonu Bogorodice Filermoske.
Ja sam bila svedok njihovog dolaska (naglasio B. S) zato što je vrhu tadašnje jugoslovenske države bio potreban živi jezik, neko ko će svedočiti da su relikvije u Jugoslaviji, kako bi se zavarao trag o predaji Staljinu. O tome mi je posvedočio Luj Adamič, moj dugogodišnji prijatelj, koji je bio povezan sa Edvardom Kardeljom.
Boraveći na Cetinju saznala sam, preko drugih svojih veza, koje nisu bile komunističke, da su odmah nakon mene do relikvija došla dva Rusa, pripadnika NKVD, i da su sa ikone odneli dva krupna draga kamena: jedan od devet bledocrvene boje u oreolu i najveći u đerdanu na prsima Bogorodice.
Tokom 1978. godine saznala sam da relikvije, ipak, nisu predate Staljinu. To sam saznala, kao i ostali deo javnosti, kada je objavljena takozvana “zlatna afera” (naglasio B. S). Tri relikvije tada su, kako su pisali jugoslovenski mediji, odlukom Marka Orlandića iz sefa Udbe predati Cetinjskom muzeju, odnosno Cetinjskom manastiru. Tada je javnost obaveštena da na ikoni nema dva kamena koja pominjem (naglasio B. S).
Prateći šta je od tada do danas objavljeno, nadam se da će vam informacije koje vam ovim putem prosleđujem, biti od koristi, da biste znali gde da tražite ta dva kamena.
S najlepšim željama vama i mojoj ponovo rođenoj domovini, srdačno vas pozdravljam.
Ana
Pismo ove osamdesetosmogodišnje starice, očigledno natprirodno lucidne i bistroumne i pod tolikim bremenom godina, stiglo je u njenu “ponovorođenu” otadžbinu i pohranjeno u arhiv Agencije za nacionalnu bezbednost.
Senzacionalni epilog
Reakcija na Anino pismo, senzacionalni epilog, usledio je tek trinaest godina kasnije, 19. oktobra 2019. – kako precizira autorka ove “domaštane” i zbrdazdolisane priče Sonja Drobac.
Mesto radnje: kabinet u Agenciji za nacionalnu bezbednost Crne Gore u kome tog dana razgovaraju inspektori Draško i Goran.
Tema: pismo stare novinarke Ane iz Amerike, koje je čamilo u nekoj fioci i kog su se, eto, setili tek sad, posle trinaest godina, kad se ona odavno već preselila u uspomene:
– Šteta je što gospođa više nije živa – kaže, po “domaštavanju” Sonje Drobac, jedan od inspektora – inače bih lično pošao da joj ispričam ostatak priče… Ispričao bih joj kako je Tito bio veliki igrač, koji nije iza sebe ostavljao nered. Safir o kom nam je pisala vratio je u Jugoslaviju i to platio onim manjim kamenom (naglasio B. S), koji su NKVD-ovci uzeli.
Sadržaj Titovog sefa
Ne razlažući šire kako je obavljena ta “trgovina” i kako je Tito, tobož, iz Rusije vratio taj najskupoceniji dragulj sa ikone, iz priče dvojice crnogorskih udbaša, koju interpretira Sonja Drobac, doznajemo da je on nađen 2013. godine “kad je otvoren depo 555”, odnosno “takozvani Titov sef”, ali i šta je u sefu još nađeno: “29 kilograma i 366 grama zlata u polugama i prahu, 2.663 zlatnika i dukata (i to je težina od tridesetak kilograma, napomena B. S), 1.271 komad numizmatičkog novca, 26.219 američkih dolara, 36.000 nemačkih maraka, 149 komada nakita koji je pripadao porodici Karađorđević, 18 kompleta posuđa od srebra i srebra sa pozlatom, 83 komada dugmadi za manžetne, kutije za cigarete, medaljoni, privesci, značke… I na kraju, veliki plavi safir smešten u sef Narodne banke Srbije (naglasio B. S).”
Ovog poslednjeg podatka nema čak ni u naslovima “najžućih” medija na koje se Sonja Drobac, očigledno oslanja kao na meteriz.
