Roman “Odive” Sonje Drobac, za koji autorka kaže da je “domaštana verzija prošlosti”, nedavno se našao u centru pažnje crnogorske javnosti. Povodom “domaštavanja” nepobitnih istorijskih činjenica reaguje i autor ovog feljtona novinar Budo Simonović, analizirajući, kako kaže, do naivnosti i besmisla, izmaštanu priču o najvećim hrišćanskim svetinjama – ruci svetog Jovana Krstitelja, čestici Časnog krsta i ikoni Bogorodice Filermonske. Da li je Hitler 1941. godine napao Jugoslaviju zbog tri hrišćanske svetinje, je li Staljin zbog njih 1948. zaratio sa Titom i da li je najskuplji dragulj, ukraden sa ikone Bogorodice Filermoske, nađen u Titovoj zaostavštini…?
Tog istog dana 1951. godine kada su američkoj novinarki na Cetinju pokazane tri najpoznatije hrišćanske relikvije, pod Orlovim kršem se tobož, kako u svojoj knjizi “Odive” piše Sonja Drobac, zbilo još nešto što bi ovoj do zla boga trivijalnoj laži trebalo da daje ton vrhunske senzacije. Evo tog kratkog poglavlja u celini:
“Dva čoveka su nečujno ušla u zgradu. Domaćin ih je čekao sa jasnim instrukcijama. Sve je bilo spremno. Otključao je vrata i dvojac je ušao u običnu kancelariju, doduše sa predratnim nameštajem. Ostao je u prostoriji s njima, ne pomerajući se kao da ni ne diše. Samo je očima pratio šta Rusi rade.
Oni su počeli da razgledaju relikvije. Na sto su izvadili parče tkanine u koje je bio umotan fini alat. Svaki alat je imao svoj džep u toj futroli. Navukli su rukavice. Jedan je uzeo nešto nalik na svetlo i uperio ga na ikonu. Prvo je skinuo kamen sa sredine njenih grudi, a zatim jedan sa oreola (naglasio B. S.).
Čovek načkilji oči i pokuša da broji od krajeva oreola – jedan, dva, tri, četiri, pet – jednak broj cvetova od prozirnog kamenja bio je sa leve i desne strane oreola.
Rusi uzeše taj prvi tamni kamen sa njene desne strane.
Čovek je ostao nepomičan. Imao je jasno naređenje da ničim ne ometa Ruse.
Spakovali su alat.
Još su malo razgledali i onda klimnuli glavom čoveku da ih pusti iz prostorije.
Napolju ih je opet čekao vozač. Čovek ih je čuo kako, ulazeći u kola, govore vozaču nešto o tome da je neverovatno kako se jučerašnja mećava pretvorila u tako lep, sunčan dan.
Otrča da podnese izveštaj…”
Naravno, autorka ove “domaštane istorije” zna da epizoda sa Rusima i pljačkom dragulja sa ikone Bogorodice Filermoske ima smisla tek ako to dođe do ušiju javnosti pa opet u igru vraća novinarku Anu, kojoj sutradan na Cetinju prilazi očev prijatelj zadužen za njenu bezbednost, “čovek Senka”, kako ga ona imenuje, i kazuje šta se desilo – da su istog dana kad su njoj pokazane svetinje, došla dva Rusa i “odnela dva krupna draga kamena sa ikone… jedan bledocrveni sa krune i najveći sa prsiju” (naglasio B. S.).
Sonja Drobac ni ovu izmišljotinu ne razvija dalje i ne objašnjava šta se kasnije desilo, kakav je epilog bio, je li se Staljin zadovoljio sa ta dva dragulja koje su mu – bilo bi logično – donela dva agenta NKVD.
Razgovor sa Mesingom
Autorka romana “Odive” određeno objašnjenje o tome šta se desilo kada je Staljin dobio dragulje daje tek u već pomenutoj epizodi priče u kojoj ona 1968. godine ponovo “dovodi na kafu” Ivana – Steva Krajačića i Volfa Mesinga i to opet u onu istu poslastičarnicu u Budimpešti u kojoj su se kobajagi sastali i 1950. Već dobrano ostareli prorok i mađioničar tek tada je, pored već rečenog, otkrio Krajačiću kako je uspeo da ubedi surovog i nemilosrdnog sovjetskog vođu da odustane od sulude ideje da krene tenkovima na Jugoslaviju:
– Stigao sam na vreme da ga ubedim da insignije daju stvarnu moć samo ako se ne uzimaju silom – rekao je Mesing. – Ispričao sam mu kako je Bajazit živeo u agoniji i kako je Aleksandar od Jugoslavije ubijen zato što su obojica prekršila to pravilo (naglasio B. S.), dok je car Pavle imao moć zato što ih je dobio…
Rubin nestao ranije
Iz niza činjenica koje će do kosti razgolititi ove laži Sonje Drobac, drsku i plitkoumnu prevaru i podvalu čitaocima, svima koji ne znaju ništa o trima najčuvenijim hrišćanskim svetinjama, na ovom mestu samo epizoda o nestalom rubinu iz desnog kraka oreola na ikoni Bogorodice Filermoske.
Sve ukazuje da tog dragulja na ikoni nije bilo kad je ona otkrivena u Ostrogu 1952. godine, a po svemu sudeći ni kad je ova jedinstvena, kažu najstarija poznata slika Majke Božje, 1932. godine dospela na dvor Kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, odnosno da je taj dragulj nestao negde na krivudavom i tajnovitom putu od Petrograda do Beograda. Da ga nije bilo 1952. godine jasno se i bez velike analize vidi na snimcima koje je zabeležila kamera prilikom vađenja blaga i svetinja iz skrivnice pod patosom u spavaćoj sobi igumana ostroškog Leontija Mitrovića. Tog rubina nema ni na za sada najstarijoj fotografiji Bogorodice Filermoske, koju je u svojoj knjizi “Madona sa brda Filermos” objavila Đovanela Feraris di Čele. Ona, doduše, ne precizira ko je, kad i gde snimio tu fotografiju, ali se čini najbliže istini da bi to mogla biti fotografija koju je, po nekim podacima, u Beogradu snimio neki američki novinar kada mu je knez Pavle Karađorđević uoči Drugog svetskog rata pokazao svetinje…
