Kad je Đilas završio raportiranje o akciji u Crnoj Gori i kako su, bajagi, te 1950. godine pronašli svete relikvije u Ostrogu, Ivan – Stevo Krajačić je – po pisanju Sonje Drobac – predložio da hitno pošalju Staljinu poruku da imaju blago koje traži i da su spremni da mu ga daju, “da ne mora po to sam da dolazi”.
Dva glasnika
Kardelj je, međutim, smatrao da bi bilo bolje da ta poruka dođe Staljinu do ušiju preko zapada i dodao da on to može da završi preko svog starog prijatelja Luja Adamiča (poznati američki pisac, poreklom Slovenac, veliki pobornik Narodnooslobodilačke borbe i propagator ideja jugoslovenske socijalističke revolucije na Zapadu, napomena B. S). Krajačić se onda, tobož, setio i Volfa Grigorjeviča Mesinga, poljskog Jevrejina, znamenitog proroka, vidovnjaka i mađioničara, koji, kako veli Sonja Drobac, “ima veliki uticaj na Džugašvilija” i može sa njim direktno da komunicira…
Titu se dopada i jedna i druga ideja, zna on za Luja Adamiča, njegovo delovanje i zasluge, a zna i za čudotvorca Mesinga i njegove moći. Svemoćni Stevo Krajačić već za koji dan potom pije kafu u čuvenoj poslastičarnici “Žerbo” u Budimpešti i čeka “jugoslovenskog vojnog obaveštajca Milana Dropca” da mu dovede “starog prijatelja”, Volfa Mesinga, lično.
Naravno, čovek koji je “video misli ljudi” brzo je “pročitao” da Krajačić ima nešto važno da mu kaže pa očima upozorava sagovornike da za susednim stolom sedi agent NKVD. Mesing prihvata Krajačićevu molbu da pomogne, dogovaraju se da se za dve sedmice nađu na istom mestu ako Staljin prihvati ponudu:
“Stigle su dobre vesti” – nastavlja Sonja Drobac svoju bajkovitu šaren-lažu:
– Staljin šalje dvojicu svojih ljudi da uzmu nešto sa relikvija što će potvrditi da su originali. Oni će znati šta. Sarađujte i čekajte dalje instrukcije – kazao je tobož Mesing Krajačiću.
Na Cetinju
Ni Kardelj, međutim, nije sedeo skrštenih ruku. U “igru” je uključio Luja Adamiča, a ovaj svoju prijateljicu novinarku Anu, koja ubrzo, otprilike početkom 1951. godine, kreće u Crnu Goru da na Cetinju vidi tri najveće hrišćanske svetinje i o tome u “Njujork tajmsu” objavi reportažu, kako bi i sa te strane stigao glas do Staljina da se ove svete utvari zaista nalaze u Jugoslaviji.
Posle 23 dana plovidbe, Ana stiže u Kotor, a nakon prilično konfuzno i ispremetano opisanog putovanja odatle do Cetinja, istog dana stiže i u rodni grad svojih predaka:
“Komunisti su ispunili ono što joj je Luj obećao – piše Sonja Drobac. – Čovek jugoslovenskih vlasti odveo je do prostorije u nepoznatoj zgradi, čiju namenu nije mogla da odredi, jer se barokni nameštaj nije uklapao u njen pojam komunističkih administrativnih prostorija. Nije bilo nikakvih mera bezbednosti (naglasio B. S). Niko je nije pretresao, niti joj tražio fotoaparat koji je nosila o ramenu. Jedini, za Anu zastrašujući trenutak predostrožnosti desio se kad su za njima zaključali vrata prostorije u koju su ušli.
– Ne brinite ništa – rekao joj je činovnik i pokazao na kutije sa staklenim poklopcima.
– Želite li da fotografišete?
Ana je škljocnula jednom, pa drugi put.
Tekst za “Njujork tajms” je pisala čitavu noć. Ujutru je požurila da redakciji pošalje telegraf. Kad je izašla iz pošte osetila je ponos i zadovoljstvo jer je napisala najvažniji članak u životu.”
Očarana lepotom
Ani je zastao dah – opisuje Sonja Drobac zaprepašćenje junakinje njene knjige kad je, navodno 1951. godine na Cetinju videla tri najveće hrišćanske svetinje.
– Lice Bogorodice Filermose zračilo je optočeno zlatom i ukrasima od dragog kamenja. Pogledom je pomilovala tamnu ruku Jovana Krstitelja, a zatim kutiju postavljenu plišom u kojoj se nalazi čestica Časnog krsta.
Smrt samo statistika
Po priči Sonje Drobac, Ivan – Stevo Krajačić i Volf Mesing su se, sedamnaest godina kasnije, 1968, ponovo sreli u onoj istoj poslastičarnici u Budimpešti. Već dobrano ostareli prorok i mađioničar tek tada je, navodno, objasnio Krajačiću zašto je Staljin insistirao baš na ovim svetim relikvijama:
– Zato što su najveće i što su ih samo najveći carevi imali. A on je to znao još od vremena kad je studirao teologiju. Jurili su ih i Hitler i Lenjin (naglasio B. S). Nisu uspeli. On je smatrao da hoće.
– I zamalo da dvadeset miliona ljudi strada zbog te fantazije.
– Znaš kako je govorio: smrt jednog čoveka je tragedija, smrt miliona je statistika.
