U poglavlju datiranom 1950. godine u Beogradu, Sonja Drobac piše o naglom gomilanju sovjetskih i mađarskih trupa na granici prema Jugoslaviji, koje je prevazilazilo sve dotadašnje slične aktivnosti od izbijanja Rezolucije Informbiroa i gvozdene blokade Jugoslavije.
Tito i Edvard Kardelj su u čudu šta se sprema. Na hitni Titov poziv pridružuje im se Ivan – Stevo Krajačić, kako kaže Sonja Drobac “najiskusniji Titov obaveštajac, španski borac, nekadašnji pucač Kominterne, čovek kog je obučavao lično Staljin, sada na poziciji ministra unutrašnjih poslova Hrvatske.”
– Stevo, šta je , boga ti, ovo? – citira Drobac pitanje koje je Tito postavio Krajačiću, pružajući mu izveštaj sa granice.
– To što si pročitao, Stari – odgovorio je smireno.
– Šta hoće ovaj Soso (Staljinov nadimak iz detinjstva, napomena B. S.)? Da nas pregazi? – rekao je maršal, kojem se na licu čitala ljutnja pomešana sa strahom. – A mi ćemo, izgleda, moći da gledamo kako ruski tenkovi ponovo ulaze u Beograd, samo se ovog puta nećemo radovati.
– Treba mi još vremena da sklopim mozaik – rekao je Krajačić. – Nešto važno nedostaje da bismo znali hoće li nas stvarno napasti…
Nedelju dana kasnije Tito, Kardelj i Krajačić se ponovo sastaju u Titovom kabinetu u Belom dvoru, gde Krajačić saopštava svoje otkriće: “Staljin smera da, ‘koristeći IB krizu kao izgovor’, uđe u Jugoslaviju i uzme tri najveće hrišćanske relikvije koje su ovde skrivene” (naglasio B. S.).
Tito i Kardelj mu u prvi mah ne veruju, pa im on dodatno objašnjava šta je doznao:
– Ruka kojom je, kako veruju hrišćani, kršten Isus, delić sa krsta na kojem je bio razapet, kao i prva ikona na kojoj je naslikana njegova majka, bile su u posedu Karađorđevića i smeštene baš ovde u Belom dvoru. Petar II
ih je poneo sa sobom kad je krenuo iz Beograda, ali nisu sa njim stigle u London. Tada ih je hteo Hitler, sada ih hoće Staljin. On veruje da su u Crnoj Gori – kaže Krajačić i dodaje da je Staljina o tome obavestio Radonja Golubović, bivši crnogorski ministar policije i pravde, koji je kao jugoslovenski ambasador u Rumuniji pobegao u Sovjetski Savez po izbijanju Rezolucije Informbiroa:
– Zovi Đida (Milovana Đilasa, napomena B. S.). Neka prekopaju i Ostrog i Crnu Goru ako treba, ali neka to nađe… – naređuje Tito.
– Milovan Đilas se uhvatio za glavu kad mu je stigla poruka od Tita – piše dalje Sonja Drobac u poglavlju, lociranom koji dan kasnije u Titogradu. – Pomislio je kako se i ovoga puta pokazuje da se iz Beograda ne vide baš najbolje stvari u Crnoj Gori. Kako drugačije da objasni zahtev da baš sada, u ovom sunovratu oko IB-a on treba da juri za nekakvim blagom Karađorđevića?”
Đilasov raport
Sonja Drobac piše da je četiri dana nakon što je dobio naredbu da nađe relikvije Đilas raportirao Titu, Kardelju i Krajačiću da su u Ostrogu našli čoveka-doušnika, kog je tamo svojevremeno ostavio već pomenuti Radonja Golubović, koji je “toliko vremena proveo u manastiru da je izrazio želju da ostane”:
– Našli smo sve tri (svetinje, naglasio B. S.) ispod poda konaka spavaće sobe u Donjem manastiru. Rukom je pokazao gde da raskivamo pod (nije jasno ko je pokazao gde je skriveno blago, primedba B. S.). Uhapsili smo i dvojicu, nekog stolara i lugara za koje smo saznali da su zakovali pod kad su blago sakrivali. Njih smo poveli za slučaj da ima zamki. Relikvije su bile umotane u nekakvo impregnirano platno. Našli smo tri kutije iznutra obložene kadifom. U jednoj se nalazila ikona Bogorodice u zlatu, okovana skupocenim kamenjem, u drugoj je bio mali četvrtasti krst. U trećoj kutiji je bila ruka Jovana Krstitelja. Skupili smo sve i poneli u Titograd. Posle smo se setili da smo mogli i da snimimo čitav postupak u propagandne svrhe, pa smo sve vratili, poveli i snimatelja i sve snimili filmskom kamerom (sve naglasio B. S.).
“Domaštana” priča
Kako piše Sonja Drobac, Milovan Đilas je Titu, Kardelju i Ivanu Krajačiću, po povratku iz Crne Gore i svršetku potrage za skupocenim utvarima, bajagi ispričao kako je starešina Ostroga, “neki Leontije prijavio odmah po oslobođenju 600 kilograma zlata koje je Karađorđević sakrio pre bekstva, valjda da mu se nađe kad se vrati. Tada je, međutim, Leontije prećutao relikvije i druge dvorske dragocenosti, a bogami i lepu svoticu zlatnika. Uhapsili smo ga i sudićemo mu…”
Sve ovo, kako će se dalje videti, nema nikakve veze sa stvarnom istinom, jer je i otkrivanje blaga u Ostrogu i hapšenje Leontija Mitrovića usledilo tek godinu i po dana kasnije…
