Roman “Odive” Sonje Drobac, za koji autorka kaže da je “domaštana verzija prošlosti”, nedavno se našao u centru pažnje crnogorske javnosti. Povodom “domaštavanja” nepobitnih istorijskih činjenica reaguje i autor ovog feljtona novinar Budo Simonović, analizirajući, kako kaže, do naivnosti i besmisla, izmaštanu priču o najvećim hrišćanskim svetinjama – ruci svetog Jovana Krstitelja, čestici Časnog krsta i ikoni Bogorodice Filermonske. Da li je Hitler 1941. godine napao Jugoslaviju zbog tri hrišćanske svetinje, je li Staljin zbog njih 1948. zaratio sa Titom i da li je najskuplji dragulj, ukraden sa ikone Bogorodice Filermoske, nađen u Titovoj zaostavštini…?
U priči Sonje Drobac tri hrišćanske svetinje se prvi put spominju u navodnom dnevniku knjeginje Milice, i to u poglavlju datiranom 12. aprila 1919. godine na Jalti. Ona tu opisuje ukrcavanje ostatka carske porodice Romanov, na čelu sa caricom majkom, Marijom Fjodorovnom, na britanski brod “Marlboro” pred bekstvo iz Rusije zahvaćene požarom Oktobarske revolucije.
Kneginjin dnevnik
“Carica majka je u kapetanovoj kabini – citira Sonja Drobac, tobožnji dnevnički zapis kneginje Milice. – Među nekoliko stotina kovčega, nalazi se jedan za koji je insistirala da se ne pomera od njenog kreveta. Ne razdvaja se od njega, kao što se nije odvajala ni sve vreme u Dulberu. Nije spolja ništa posebno. Ono što je unutra čini ga tako važnim.
Carica majka i veliki knez stajali su sinoć na palubi broda:
– Relikvije su sa Vama, Veličanstvo? – pitao je Nikolaj.
Starica je klimnula glavom.
– Kad mi general Vrangel pošalje signal, poslaću mu ih u Carigrad. Planira da tamo organizuje ostatke naše vojske
– Želim Vam svaku sreću.
– Nema više sreće ni za koga od nas, Nikolaje Nikolajeviču – prošaputala je Carica majka, zagledana u more.
Dok smo poslednji put u životu gledali Jaltu, Krim, Rusiju, u kovčegu Marije Fjodorovne nalazili su se ruka Jovana Krstitelja, čestica Časnog krsta i ikona Bogorodice Filermose” (naglasio B. S) – stoji na kraju ovog citata, koji u celini predstavlja izmišljotinu, jer carica Marija Fjodorovna nije imala nikakvu ulogu u spasavanju tri najveće hrišćanske svetinje. One su, kako će se videti u nastavku feljtona, tek godinu dana kasnije, na sasvim drugačiji način i zahvaljujući sasvim drugim osobama, biti iznesene iz Rusije.
Vrangelovo pismo
U knjizi Sonje Drobac relikvije se ponovo pojavljuju tek 10 godina kasnije, opet u dnevničkom zapisu kneginje Milice iz januara 1929. Ona piše kako je sa sestrom Stanom, sedam dana posle smrti njenog muža Nikolaja u njegovoj ostavštini pronašla pismo najmoćnijeg belogardejskog generala Petra Nikolajeviča Vrangela:
“Bilo je to Vrangelovo pismo iz 1927. godine u kojem obaveštava Nikolaja da su Ruka svetog Jovana Krstitelja, kao i druge dve relikvije koje je iz Rusije spasla carica majka (naglasio B. S.) stigle u Beograd.
Stana je pročitala Vrangelovu rečenicu sa olakšanjem. Ali već naredna je učinila da joj papir gotovo ispadne iz ruke: ‘One, međutim, nisu stigle do mene kako je planirano. Neko ko se predstavljao kao Timuras Bagration, sestrić Marije Fjodorovne, lično ih je predao Aleksandru Karađorđeviću /naglasio B. S.).’
– Aleksandru? – planula je Stana. – Aleksandru ih je poslala, je li? Ta Dankinja u životu baš ništa nije uradila kako treba. Sprečila je da se Jela (Stanina i Miličina sestra, italijanska kraljica Jelena, napomena B. S.) uda za njenog sina, uzeli su Aliks i eto đe smo. Sad je relikvije dala u pogrešne ruke. Ko zna kakvo će sve zlo iz toga proizaći…
Za Stanu dileme nema – dodaje na kraju ovog zapisa kneginja Milica. – Ona je sestrića već odavno osudila za izdajstvo sopstvene porodice i čvrsto veruje da u njemu nema ničeg ljudskog…”
Princ tražio blago
Navodeći “odlomak iz poslednjeg pisma Roze Galoti Gaetanu Galotiju” (reč je, po objašnjenju autorke, o gospođi “koja je veći deo života provela uz Jelenu Savojsku” i njenom “nećaku”, napomena B. S.), Sonja Drobac se ponovo vraća trima hrišćanskim relikvijama:
“U Francuskoj, ‘zemlji za umiranje’, kako je zvala njena sestra Milica, posetio nas je zet” (u pitanju je princ Filip fon Hesen, zet Jelene Savojske, muž njene ćerke Mafalde, napomena B.S. ). “Ispričao je kako veruje da bi spasao i Mafaldu i sebe da je samo znao gde se tačno nalaze tri hrišćanske relikvije koje je Hitler očajnički tražio (naglasio B.S. ) – ruka Jovana Krstitelja, čestica Časnog krsta i ikona Bogorodice Filermose. Postojala je priča da se one već nalaze u Berlinu, ali poslednje što se o njima pouzdano znalo jeste da su od Rusa, posle Crvene revolucije, predate Aleksandru Karađorđeviću. Kako je Filip rođački bio vezan sa Karađorđevićima, traženo mu je da ih nađe i tako otkupi živote svoje porodice…”
Umešala i Radovića
Pravo niotkuda, Sonja Drobac u priču uvodi i Bjelopavlića Andriju Radovića, nekadašnjeg ministra, u dva navrata i predsednika vlade Kneževine, odnosno Kraljevine Crne Gore (u međuvremenu je na Cetinju bio i osuđen na 15 godina robije kao jedan iz najužeg kruga organizatora takozvane “bombaške afere”), kasnije velikog pobornika ujedinjenja Crne Gore i Srbije. On 1941. godine nije, poput mnogih drugih starih političara i visokih državnih službenika, pobegao iz Beograda (tu je i umro 1947), već je, kako piše Sonja Drobac, tokom celog rata brinuo šta je bilo sa državnim i dvorskim blagom, pa i sa tri znamenite hrišćanske relikvije. Ona ga, tim povodom, dovodi u vezu sa Dražom Mihailovićem, a preko njega i sa Pavlom Đurišićem, koji će mu, bajagi, u jednom trenutku javiti “da je sve što je sakriveno u Ostrogu, tamo i ostalo”, da je “i tri relikvije u Ostrogu sakrio kralj Petar II protiv majčine volje da se od njih ne odvaja i da ih donese u London, gde ga je čekala” (naglasio B. S.):
“One su bile zalog povratku. Čvrsto je verovao da dok su relikvije u Jugoslaviji i Karađorđevići će biti na njenom čelu. Ostale su skrivene onako kako su hajduci nekada skrivali svoje blago, da ih niko nikada ne pronađe. Plan je sproveo Patrijarh Dožić” – dodaje Sonja Drobac, iznova zavitlavajući u orbitu priču o relikvijama.
