Iz zapisnika o pronalaženju svetinja u Ostrogu (koje, uzgred rečeno, ni tokom suđenja igumanu Leontiju, Petru Koprivici i ostalim akterima grabeža zlata iz Ostroga, nisu ni spomenute), očigledno je da ni sam Leontije, a pogotovu ne policijski istražitelji, nisu ni slutili o kakvim se dragocenostima radi.
Leontijeva izjava
To se jasno vidi i iz Leontijeve prve, rukom pisane izjave, nakon hapšenja u septembru 1952. godine:
“Takođe isti dan (odnosi se na 18. septemar 1952. kad je izvršen pretres i kad je on prijavio relikvije, napomena B. S.) predao sam tri zlatne kutije Karađorđevića: u jednoj je ikona majke Božje, u drugoj je časni krst, a u trećoj malo većoj kutiji ruka sve. Apostola evnageliste Luke (naglasio B. S.). Sve gornje bilo je sakriveno u mojoj spavaćoj sobi pod tavanom. Ovo smo sakrivali ja i Petar Koprivica, drugi niko nije znao za ovo sve dok nije izvađeno i vlastima predato…”
Sve se, dakle, još jednom naglašavam, dešavalo u septembru 1952. godine, a ne 1950. i ne u organizaciji i pod kontrolom Milovana Đilasa, kako piše Sonja Drobac.
Svetinje su tada iz Ostroga prenesene i pohranjene u trezor Ministarstva unutrašnjih poslova, odnosno Udbe Crne Gore, i odatle, da se zna, nikad i nikud nisu pokretane punih 26 godina, pa dakako nisu ni Cetinja viđale, sve do 1978. godine, a pogotovu ne 1951, kako piše autorka ove “domaštane istorije”.
Safira odista nema na ikoni, ali se oko njega tek u poslednjih tridesetak godina s vremena na vreme vode žučne polemike, a zbog tog dragulja je, u krajnjem, i potpisnik ovih redaka dospeo na optuženičku klupu kad je uperio prst u čelnike crnogorske policije i državne bezbednosti kao krivce za tu nečuvenu i sramotnu krađu.
Teška optužba
Među poslednjim požutelim listovima pozamašnog, očigledno veoma pažljivo “očišćenog” i selektovanog policijsko-sudskog dosijea igumana Leontija Mitrovića, nekim čudom je ostao jedan zapisnik koji predstavlja ne samo korak od sedam milja ka istini o krađi glavnog dragulja sa ove svetinje, barem što se tiče mesta na kojem se krađa dogodila i vremena kada je to bilo. Taj dokumenat iz marta 1953. godine, na jednoj strani, predstavlja tešku optužbu na račun crnogorske policije, prvenstveno Udbe, odnosno Službe državne bezbednosti, a na drugoj, barem što se tiče skrnavljenja ikone Bogorodice Filermoske, u potpunosti pere obraz i starog ostroškog igumana Leontija Mitrovića i svih onih koji su bili u dodiru sa ovim svetinjama pre njega, sve od vremena kad ih je ruski car Pavle Prvi Romanov ukrasio onako kako im i priliči i onako kako dolikuje njegovoj carskoj kruni, do pronalaženja u Ostrogu 1952. godine.
Taj dokument nepobitno dokazuje da najskuplji dragulj, taj sedmi, središnji, najkrupniji, plavi safir iz ogrlice sa ikone Bogorodice Filermoske, nije ukraden početkom 1951. godine, kako piše Sonja Drobac, niti su ga odeneli agenti NKVD, već u periodu od marta 1953. do januara 1978. godine, u vreme dok je ta svetinja čuvana u trezoru crnogorske Udbe, odnosno Službe državne bezbednosti, a ne 1951, kako piše Sonja Drobac.
Daleko od istine
Sonja Drobac bila je površna i daleko od istine u “izmaštavanju” priče kako je junakinja njene knjige, novinarka Ana, početkom 1951. godine na Cetinju videla i snimila relikvije. Naravno, i cele one skaraderije o agentima NKVD koji su, bajagi, dan potom došli na Cetinje i skinuli i odneli dva dragulja sa ikone Bogorodice Filermoske, od kojih je jedan, onaj najskuplji, plavi safir iz sredine đerdana na prsima Bogorodice.
Prvoodgovorni
U vreme dok se ikona Bogorodice Filermoske sa ostalim svetinjama nalazila u sefu Udbe, odnosno Službe državne bezbednosti Crne Gore, na stolici ministra unutrašnjih poslova smenjivali su se Vojo Biljanović, Vojin Jauković, Nikola Đakonović, Drago Stojović, Veselin Bulatović, Milutin Tanjević, Božidar -Bobo Bulatović i Vučić Čagorović.
Mnogi od njih su prethodno rukovodili Udbom, odnosno Službom državne bezbednosti, koja je bila kao neka priprema za uzlet na tu ministarsku fotelju. A baš u vreme kad su u Ostrogu, uz ostalo blago otkrivene i ove tri najskupocenije hrišćanske relikvije i dok su potom, od septembra 1952. do januara 1978. godine, čuvane u njenoj kasi, na toj funkciji su se ređali Milo Vrbica, Drago Stojović, Drago Mijović, Božidar – Bobo Bulatović i Momir Pejanović.
Svi oni su, logično, prvoodgovorni za ovu sramotnu krađu i skrnavljenje najstarije i najpoznatij slike majke božje. No, ukoliko je tačna tvrdnja Marka Orlandića, nekadašnjeg predsednika vlade Crne Gore, koji je relikvije prvi put video 1976. godine u kabinetu tadašnjeg ministra policije Vučića Čagovorovića i zapazio da na Ikoni nedostaje samo jedan dragulj, rubin u levom kraku oreola, krug prvoodgovornih se bitno smanjuje i sumnja pada samo na one koji su do ikone mogli doći u periodu od 1976. do januara 1978, kad su svetinje predate u nadležnost Verske komisije Vlade Crne Gore.
