Roman “Odive” Sonje Drobac, za koji autorka kaže da je “domaštana verzija prošlosti”, nedavno se našao u centru pažnje crnogorske javnosti. Povodom “domaštavanja” nepobitnih istorijskih činjenica reaguje i autor ovog feljtona novinar Budo Simonović, analizirajući, kako kaže, do naivnosti i besmisla, izmaštanu priču o najvećim hrišćanskim svetinjama – ruci svetog Jovana Krstitelja, čestici Časnog krsta i ikoni Bogorodice Filermoske. Da li je Hitler 1941. godine napao Jugoslaviju zbog tri hrišćanske svetinje, da li je Staljin zbog njih 1948. zaratio sa Titom i da li je najskuplji dragulj, ukraden sa ikone Bogorodice Filermoske, nađen u Titovoj zaostavštini…?
Vrhunac ove, u suštini naivne, a faktički vrlo sračunate snovidice Sonje Drobac i njenog nečasnog poigravanja sa istinom, predstavlja priča o dvojici ruskih agenata NKVD koji su, kako ona piše, dan posle američke novinarke, došetali na Cetinje sa “specijalnim alatom” (naglasio B. S.), skinuli dva skupocena dragulja sa ikone Bogorodice Filermoske i odneli ih Staljinu kao dokaz da se relikvije zaista nalaze u Crnoj Gori, odnosno Jugoslaviji.
Budno oko službe
Sve to se, još jednom s razlogom podvlačim, kako piše Sonja Drobac, događalo “početak proleća” 1951. godine, iako u to vreme – to je odavno opšte poznato – još nije bilo, ni tajno ni javno, nikakvog pomena ovih relikvija, niti je iko, izuzev igumana Leontija i Petra Koprivice, išta znao o svetom hrišćanskom trojstvu, kojem se jedanaest i po godina gubio svaki trag. O tome ništa nisu znali čak ni agenti svemoćne Udbe, koja je stalno držala na oku ostroško svetilište i budno pratila ko tamo zalazi i s kim se sastaje iguman Leontije i ostali sveštenici i osoblje (iz dosijea Leontija Mitrovića se jasno vidi da je u Ostrogu stalno postojalo neko “budno oko” koje je registrovalo i javljalo gde treba šta se zbiva pod ostroškim gredama).
Tek u leto 1952. godine, velika tajna je počela da izbija na videlo, sasvim slučajno i tek jednim krajičkom, no dovoljno da uporni i opasni operativci državne bezbednosti razmrse i razmotaju celo klupko i nađu i šta nisu tražili.
Godinama pre toga se, istina, govorkalo da pojedini ljudi po Nikšiću zveckaju zlatnicima. Najčešće su spominjani Petar Koprivica i Leontije Mitrović, ali policija očigledno nije imala valjanih dokaza da zakuca na njihova vrata, jer su oni godinama posle rata slovili kao dobrotvori i slavljeni kao spasioci onih 600 kilograma državnog zlata.
Zlatnici iz Nikšića
Fatalnu grešku je slučajno napravila supruga Petra Koprivice. Ona je, boraveći u leto 1952. godine u nekoj banji u Srbiji upoznala i sprijateljila se sa jednom ženom iz Čačka. Kad joj se Čačanka jednoga dana požalila da nikako ne može da nabavi malo zlata da bi uredila zube, ova joj je velikodušno ponudila da joj ona može nabaviti koliko god joj treba.
Na njenu nesreću ispostavilo se da je to bila supruga izvesnog Dragomira Danojlića, službenika Udbe iz Čačka.
Čim su u Čačak stigli zlatnici iz Nikšića, Dragomir Danojlić je nagovorio svoju suprugu da piše u Nikšić i od svoje novostečene prijateljice ište još zlata, ali je i sve prijavio svom pretpostavljenom u Udbi. A kad je iz Nikšića stigla nova isporuka od 40 zlatnika, Udba iz Čačka je obavestila svoje kolege iz Crne Gore do kakvog je traga došla.
Posle je sve išlo brzo i lako. Za glavnog islednika je određen Risto Vuković, iskusni kapetan Udbe, koji se tek bio skrasio na Cetinju nakon mučnog višegodišnjeg ratovanja sa opasnim bandama poslednjih četničkih odmetnika na tromeđi Crne Gore, Srbije i Bosne i Hercegovine. Pozvan je inspektor Danojlić iz Čačka i 29. avgusta 1952. suočen sa Petrom Koprivicom, koji je odmah “propevao” i počeo da otkriva i šta ga nisu pitali, baš kao i ostareli iguman Leontije, koji je uhapšen 14 dana kasnije.
Propaganda Udbe
Tačno je da je Udba, propagande radi, vratila konzerve sa zlatom u skrivnice, a onda pozvala poznatog snimatelja Steva Lepetića i okupila jedan broj naroda i omladine da snime kako iguman Leontije iskopava te konzerve, ali i kako otkriva i pokazuje skrivnicu u svojoj spavaćoj sobi (nije to, dakle, kako bi se moglo zaključiti iz priče Sonje Drobac, učinio neki policijski doušnik ubačen u Ostrog). Na filmu se na kraju jasno vidi vađenje dvorskog blaga i tri hrišćanske relikvije iz bunkera ispod patosa u Leontijevoj spavaćoj sobi.
Taj dokumentarac, koji traje nešto više od pet minuta, dugo je skrivan od očiju javnosti, a sasvim slučajno i zahvaljujući poznatom crnogorskom sineasti Momiru Matoviću istrajao do danas, takođe predstavlja izuzetno važan dokumenat u potrazi za istinom o hrišćanskim svetinjama i pljački dragulja sa ikone Bogorodice Filermoske.
Krčmili dragocenosti
Prilikom saslušanja Petar Koprivica i ostareli iguman Leontije otkrili su nešto više od 42 kilograma još nespiskanih zlatnika zakopanih i skrivanih u limenim konzervama u blizini Donjeg ostroškog manastira i kuće Petra Koprivice u Nikšiću, ali i kazali kome su sve prodavali, kome poklanjali, kako su tokom rata i u godinama posle rata krčmili to silno blago.
