Roman “Odive” Sonje Drobac, za koji autorka kaže da je “domaštana verzija prošlosti”, nedavno se našao u centru pažnje crnogorske javnosti. Povodom “domaštavanja” nepobitnih istorijskih činjenica reaguje i autor ovog feljtona novinar Budo Simonović, analizirajući, kako kaže, do naivnosti i besmisla, izmaštanu priču o najvećim hrišćanskim svetinjama – ruci svetog Jovana Krstitelja, čestici Časnog krsta i ikoni Bogorodice Filermonske. Da li je Hitler 1941. godine napao Jugoslaviju zbog tri hrišćanske svetinje, je li Staljin zbog njih 1948. zaratio sa Titom i da li je najskuplji dragulj, ukraden sa ikone Bogorodice Filermoske, nađen u Titovoj zaostavštini…?
Grabež blaga u Ostrogu je počeo već 25. aprila 1941. godine, kad je u svetilište po zori banula jedna nemačka motorizovana jedinica. Kako se u tom trenutku još znatan deo blaga nalazio u manastirskoj magazi, jer iguman Leontije i njegovi pomagači nisu uspeli na vreme da ga sakriju, ono je postalo lak plen nemačke kaznene ekspedicije. Ona je očigledno znala da je Ostrog određen za ratno sedište kralja i vlade, da je tamo i patrijarh srpski Gavrilo, kojem su bili posebno kivni zbog onog čuvenog govora protiv Trojnog pakta, kojim je 27. marta 1941. godine digao na noge protiv nacizma i fašizma slobodarsku i patriotsku Jugoslaviju.
Opljačkali blago
U jednom posleratnom izveštaju o toj pohari, iguman Leontije Mitrović piše da su Nemci prvo uhapsili njega i oduzeli mu sve manastirske ključeve, a zatim i patrijarha Gavrila (“vlaškog popa koji je ustao protiv Trećeg rajha”, kako ga je nazvao jedan nemački oficir, verovatno folksdojčer, jer je odlično govorio srpski), i onda ih sve do podne, dok su izvršili detaljan pretres svih manastirskih prostorija, pod stražom držali u dvorištu konaka “po najvećem pljusku”.
Leontije potom nabraja šta su Nemci sve našli i odneli, ali nijednom rečju ne spominje tri hrišćanske svetinje. Ne spominju ih ni drugi, koji su se bavili ovom pričom, što nedvosmisleno potvrđuje da o njima, osim igumana Leontija i još jednog ili dvojice pouzdanih ljudi, niko ništa nije znao, niti mogao znati.
O njima pogotovu ništa nije mogao znati bivši, odavno penzionisani viceguverner Narodne banke Jugoslavije Andrija Radović u okupiranom i razorenom Beogradu, kojeg, očigledno iz sasvim drugih razloga nebitnih za ovu priliku, u svojoj trač-priči poteže Sonja Drobac, pa, dakako, ni Draža Mihailović ili Pavle Đurišić – njih su više zanimale zlatne lire i dukati (po podacima utvrđenim tokom sudskog postupka u njihove ruke je, što milom što silom, tokom rata dospelo više od sedamdeset kilograma zlatnika skrivanih u Ostrogu).
Dobro skrivana tajna
Zahvaljujući četvorici pomenutih “zaverenika”, koji su 1941. godine učestvovali u skrivanju blaga u Ostrogu, glavnina je, uprkos svemu, ipak sačuvana do kraja rata. Tačnije, još su trajala ratna dejstva i očajnički pokušaji Nemaca i njihovih sluga da se izvuku iz obruča oslobodilaca i spase naci-fašistički osvajački brod koji je nezaustavljivo tonuo, kad je profesor Andrija Koprivica, pošto se prethodno o tome dogovorio sa ostalima, prvenstveno sa igumanom Leontijem i rođakom Petrom Koprivicom, 25. aprila 1945. godine, banuo na Cetinje i Blažu Jovanoviću, tada sekretaru Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru i Boku, poverio veliku tajnu – da se u Ostrogu nalazi još skrivenog zlata!
Dan-dva kasnije, Andrija Koprivica je noću došao u Ostrog sa tadašnjim ministrom unutrašnjih poslova Crne Gore Savom Brkovićem i grupom očigledno odabranih visokih policijskih službenika i poverljivih policajaca, koji su u velikoj tajnosti, pod okriljem mraka izvršili pretres i pronašli oko 600 kilograma zlata. Bilo je to basnoslovno bogatstvo od neprocenjive vrednosti i važnosti, prva zlatna podloga i rezerva nove jugoslovenske države.
Ni tada, niti ikada za sedam narednih godina, niko više nigde nije ni spomenuo makar jedan neotkriveni zlatnik u Ostrogu, a kamoli ostatak dvorskog blaga, pa ni tri velike hrišćanske relikvije koje su i dalje čamile u skrivnici za koju su, posle upokojenja patrijarha Dožića 7. maja 1950. godine, nesumnjivo znali samo iguman Leontije i Petar Koprivica.
Neozbiljna priča
Zbog svih navedenih činjenica nikakav ozbiljan komentar ne zavređuje priča Sonje Drobac o Staljinovoj pohlepi i želji da se domogne hrišćanskih dragocenosti, da je stoga 1948. godine zaratio s Titom i protiv Jugoslavije okrenuo sve istočnoevropske satelite. Da se i ne govori o tobožnjim razgovorima Tita, Kardelja i Krajačića, “domaštanim” toliko da izgleda kao da je Sonja Drobac prisustvovala tim razgovorima i pravila, kako bi se moderno reklo, službenu zabelešku.
A tek priča kako je Đilas po Titovom naređenju, na vrat na nos otrčao te 1950. godine (naglasio B.S), da “prekopa Ostrog” i Crnu Goru i pronađe svetinje, ili kako je Ivan – Stevo Krajačić, bajagi, koji dan potom trknuo do Budimpešte da se sastane sa mađioničarom i prorokom Volfom Mesingom, i to u poslastičari, i preko njega poruči Staljinu da su pronašli svetinje i da će mu ih poslati, neće li ga tako odobrovoljiti da se okani nauma da krene sa tenkovima na Jugoslaviju i sam dođe po toliko željene relikvije.
Epizoda u Budimpešti
Prvorazrednu besmislicu o izletu Krajačića do Budimpešte u vreme kad iz Jugoslavije ni ptica nije mogla mirno da preleti preko državne granice, a kamoli jedan ministar unutrašnjih poslova i čovek iz najužeg kruga najodanijih i najpoverljivijih Titovih saradnika, upotpunjuje kaža Sonje Drobac o novinarki Ani, koja se 1951. godine (naglasio B.S.), po nalogu Kardeljevog prijatelja Luja Adamiča, zaputila iz Amerike u Crnu Goru i kako joj je, tobož, istog časa kad je, nakon 23 dana plovidbe preko Kotora i Njeguša stigla na Cetinje, omogućeno da vidi i slika relikvije i već tokom noći napiše o njima reportažu za “Njujork Tajms”.
