Roman “Odive” Sonje Drobac, za koji autorka kaže da je “domaštana verzija prošlosti”, nedavno se našao u centru pažnje crnogorske javnosti. Povodom “domaštavanja” nepobitnih istorijskih činjenica reaguje i autor ovog feljtona novinar Budo Simonović, analizirajući, kako kaže, do naivnosti i besmisla, izmaštanu priču o najvećim hrišćanskim svetinjama – ruci Svetog Jovana Krstitelja, čestici Časnog krsta i ikoni Bogorodice Filermonske. Da li je Hitler 1941. godine napao Jugoslaviju zbog tri hrišćanske svetinje, je li Staljin zbog njih 1948. zaratio sa Titom i da li je najskuplji dragulj, ukraden sa ikone Bogorodice Filermoske, nađen u Titovoj zaostavštini…?
Kako god da je bilo, kad god da su se našle u Beogradu, tri najveće i najpoznatijhe hrišćanske svetinje su, nesumnjivo, sve do Drugog svetskog rata ostale nedostupne i dobro čuvane u kraljevskoj dvorskoj skrivnici (neki tvrde da su čuvane u dvorskoj crkvi Svetog Andreja Prvozvanog), a s najvećom brigom su iz Beograda pokrenute onih mučnih aprilskih dana 1941. godine kada je i kraljevska porodica i vlada krenula u bežaniju.
Prenoćio u manastiru
Tako su sa ostalim dvorskim blagom i dragocenostima stigle u Ostrog, koji dan pre kapitulacije Jugoslavije i tu im se zagubio svaki trag.
A Ostrog je, znatno pre Drugog svetskog rata, bio predviđen i u dobroj meri i uređen i pripremljen da bude ratno sedište kralja i kraljevske vlade. Mladi kralj Petar Drugi je, međutim, tu, u Gornjem ostroškom manastiru, samo prenoćio 13. na 14. april 1941. i po zori pobegao put Nikšića, odakle će istog dana, sa improvizovanog aerodroma, sa ledine Kapinog polja, poleteti u egzil – na put bez povratka.
Kako mi je svojevremeno ispričao Serafim Kašić, tadašnji iguman ostroški, koji se tih smutnih aprilskih dana 1941. godine kao đakon zatekao u ovom svetilištu, patrijarh srpski Gavrilo Dožić, koji je u Ostrog došao dva dana pre kralja, odbio je ponudu da sa njim i vladom beži iz otadžbine, iako ga je kralj lično zvao i za njega iz Nikšića slao i posebne poklisare sa vozilom:
– Idite vi, đeco, i srećan vam put! I pozdravite milostivoga kralja našega i zafalite mu na brizi i pažnji. I kažite mu da ja ne mogu ostaviti svoj narod na milost i nemilost nemilosrdnicima, da je pastiru mesto uz stado i kad navale čopori gladnih vukova – odgovorio je patrijarh kraljevim oficirima, svedočio je iguman Serafim.
Sanduci sa blagom
U Ostrog je, dva dana po bekstvu kralja i njegove kamarile, u više vozila dovezeno silno dvorsko i državno blago, na desetine sanduka zlata, kovanog i u polugama, i kofera sa raznovrsnim dragocenostima, među kojima su bile i tri hrišćanske svetinje. Čim je Jugoslavija kapitulirala, oni koji su blago dovezli razbežali su se iz Ostroga glavom bez obzira, a to preteško, pa i veoma opasno breme je ostalo i prepušteno propadanju, na milost i nemilost pohlepnih na blago.
Po svemu sudeći, po volji upravo patrijarha Gavrila, odgovornost za blago i njegovo skrivanje i čuvanje pala je na pleći tadašnjeg vremešnog igumana ostroškog, arhimandrita Leontija Mitrovića.
Kako je bilo nemoguće da za tako kratko vreme sve to sakrije sam, iguman Leontije je prizvao u pomoć neke ljude u koje je imao poverenja – profesora bogoslovije Andriju Koprivicu, koji se tih dana slučajno zatekao u Ostrogu, zatim manastirskog stolara i kafedžiju Petra Koprivicu i lugara Ljuba Krulja.
Oni su za nekoliko noći, u najstrožoj tajnosti, kopali trapove, tražili škripove i zapećke oko manastira i pravili skrivnice. Za skrovište pod patosom u igumanovoj spavaćoj sobi, u koje su skriveni skupoceni nakit, razne dvorske dragocenosti i tri svete relikvije, sem njega, Petra Koprivice i možda samog patrijarha Dožića, niko četvrti nije znao, čak ni Andrija Koprivica ni Ljubo Krulj.
Igumanov dosije
Danas se uglavnom prilično dobro zna šta je ko 1941. godine doneo i ostavio u Ostrogu, a šta, ko, kad i koliko tokom rata i prvim poratnim godinama odatle odneo i razgrabio. Sve je to u dobroj meri razjašnjeno tokom velikog sudskog procesa koji je usledio nakon otkrivanja blaga 1952. godine. Veoma važni, ključni podaci, pogotovo kad su u pitanju tri hrišćanske svetinje, nalaze se u policijsko-sudskom dosijeu igumana Leontija Mitrovića br. 299-1-3587, koji se – nadam se i danas – čuva u arhivu Službe državne bezbednosti Crne Gore, a potpisnik ovih redaka ga je svojevremeno detaljno pregledao, fotokopirao i iskoristio za svoju već pominjanu knjigu o ostroškom blagu. Tako su na videlo isplivale mnoge nepoznanice i rešene brojne zagonetke i nepoznanice koje su više od pola veka ispredane, pogotovu o tri hrišćanske svetinje i naročito oko ikone Bogorodice Filermoske.
Rešena enigma
Jedan od važnih ključeva za rešavanje ostroške enigme je i knjiga jednog od ključnih svedoka “ostroške afere”, profesora Andrije Koprivice “U Ostrogu sačuvano zlato” (“Obod”, Cetinje, 1975.godine). On je detaljno opisao šta se u ovom svetilištu dešavalo tog zlog proleća 1941. i prvim godinama posle Drugog svetskog rata.
