Švajcarac Pol di Boše, novinar, ratni izveštač i publicista boravio je u Srbiji u vreme Prvog svetskog rata i sa srpskom vojskom se povlačio preko Albanije, o čemu je napisao niz putopisnih tekstova koji su objavljivani u časopisu Journal de Geneve, u periodu od jula 1915. do maja 1916. godine. Tekstove koje objavljujemo u ovom serijalu prikupili su mr Živko Marković, poznati srpski istoričar koji živi u Švajcarskoj i prevodilac dr Miomir Lj. Marinković.
“U Kruševcu su vojnici spavali svi skupa na ulicama, po kiši. Stotine begunaca je stizalo svakoga dana. Ranjenici, ne znajući kuda da idu, sručivali su se bilo gde, na javnim mestima, u jendecima ili baštama. Bilo je panike u naizmeničnom smenjivanju sa naglim povratkom nade. Bilo je, takođe časova jedne čudne mirnoće. Prošlost, budućnost, nisu više bile važne i svaki minut je doživljavan celim bićem…”, počinje Pol di Boše svoj tekst objavljen 20. februara 1.916.
Polazak na front
Švajcarac opisuje srpske vojnike kako zamišljeno zadnji put posmatraju kasno jesenji pejzaž domovine, a dok umorno koračaju nekolicina peva bolnu pesmu O Srbijo! majko mila! Novinar se i sam priprema da krene na front i priključi se trećoj srpskoj armiji pod komandom generala Jurišića, koji je držao, ispred Paraćina, vrh ugla formiranog spajanjem dve borbene linije.
“Našao sam jednog saputnika spremnog da se upusti u avanturu, izveštača engleskih i američkih novina… Njegova zamisao je bila vrlo prosta: nabaviti jedana kola, tako ih namestiti da budu pravi stan na točkovima, služeći istovremeno kao brodska kabina, kao spavaća kola, kao redakcija, osmatračnica i kuhinja jednog vazdušnog broda… Primoran da to prihvatim, ja sam, sa svoje strane, nabavio konja koji mi je služio za jahanje, jedna vrsta izmršavele žirafe, otete od Austrijanaca u prethodnoj kampanji i koji se odazivao na lepo ime Žil. Zatim, pronađosmo još jednu životinju koja je mnogo ličila širinom svojih leđa i bojom na kravu. Jedna vrsta antičkih kočija sa ogromnim točkovima, sa raštelovanim oprugama, i jedan mali kočijaš šiljatog nosa, crne kose, niskog čela i velikih mekih usana upotpunili su posadu… Konji su vukli svako na svoju stranu, preteška kola su upadala stalno u džombe pune blata, kočijaš je o svom zanatu imao dosta nejasne pojmove, ali mi smo ipak napredovali, pošto smo prvo veče prešli u najmanju ruku 25 kilometara. Ipak, pošto smo nameravali da stinemo pre završetka vojnih dejstava, odlučili smo, sutradan, da tu ostavimo našu krntiju sa mogućnošću da je uzmemo u povratku, i da jašući produžimo…”
Prusi dolaze!
Švajcarski i američki izveštač išli su uz tok Morave, putem koji je bio zakrčen beguncima, ranjenicima, kolonama vozila, artiljerijskim baterijama, volovskim kolima.
“Posle nekoliko sati prizora te mase u pokretu, koja je neprestano pretila da vas potisne sa puta, stvaralo je vrtoglavicu. I samo po cenu velikih napora stigli smo u Paraćin… Jedine otvorene kuće bile su ambulante. Svuda su ležali ranjenici. Top je grmeo bez prekida i jedna duboka vibracija, koja je išla na nerve, nepodnošljiva, potresala je pločnike, zidove i prozore. Na izlazu iz predgrađa, inženjerci su spremali položaje za sutrašnje povlačenje. I već su artiljerija, konjica i pukovski konvoji evakuisali oblast…
Posle obavljenih priprema, otišli smo da legnemo u jednu napuštenu kuću… Jedva je počelo da sviće kada jedan zvaničnik iz glavnog štaba, jedan od mojih prijatelja iz dobrih dana, koga sam prethodnog dana slučajno sreo, upade u sobu: ‘Na noge, uzviknu, Prusi dolaze!’ I zaista, pucnjava iz pušaka je bila vrlo blizu. Za jedan minut našli smo se napolju… Glavni štabovi su već otišli, a trupe, boreći se u povlačenju, prolazile su kroz sve delove grada. Vojnici, dolazeći direktno iz borbe, imali su crvena lica i okrvavljene oči. Mnogi, potpuno otupeli od premora, išli su kao mesečari. Mnogobrojni ranjenici su stalno pristizali, otvorili su vojne magacine narodu i ljudi su bežali savijeni pod teretom plena… Situacija se u toku noći naglo pogoršala zbog bugarskog napredovanja prema Nišu. Naša armija, imajući iza sebe samo jedan uzak prolaz, borila se u povlačenju pod velikim vremenskim pritiskom da bi se priključila frontu. Bio je veliki rizik da bude opkoljena i odsečena. Grad je bio prepušten i evakuisan bez borbe”.
Noć u Čitelevcu
Napustivši Paraćin dva ratna izveštača provela su noć u selu Čitelevac, kod šefa železničke stanice koji je sa ženom čekao naređenje za odlazak. Di Boše će ih sretati i narednih nedelja, do momenta kada su slomljeni od umora, odustali od daljeg bekstva i čekali u Prizrenu dolazak neprijatelja.
“Kuća je već bila prazna. Mi smo se zatvorili u kuhinju jer je bilo hladno. Jedino je nasred kancelarije ostao jedan sto sa telefonom na njemu. Ponekad smo se trzali na kratku i resku zvonjavu. Onda je šef ustao, stavio mahinalno kapu, i otišao da vidi o čemu se radi. I mi smo tako pratili, od etape do etape, napredovanje neprijatelja: prvo pad Bagrdana, najsolidnijeg položaja severne Srbije, od ključnog strategijskog značaja za zemlju; okupaciju Ćuprije, definitivno napuštanje Paraćina, neizbežno zauzimanje Niša. Svaki put su reči šefa dočekali zaprepašteni pogledi. Znači tako, to je bila istina! Kraj je bio blizu! Niko više nije govorio…”
Grabež na ulicama
Iste noći o kojoj piše švajcarski novinar sva skladišta su dignuta u vazduh i otvoreni su vagoni sa robom. Odluka o evakuaciji upravo je donesena, a civilne vlasti su već bile daleko. Masa je grabila robu iz skladišta.
“Ranjenici su posrtali i padali pod težinom plena. Žene su se tukle za jedan šećerni hleb ili jednu kantu petrola… Za to vreme, nemačke trupe su nadirale iz svih pravaca, sa istoka, sa severa i sa zapada, hitale su ka gradu, koji je pre pet ili šest dana još bio središte srpskog otpora”, piše Di Boše.
