Švajcarac Pol di Boše, novinar, ratni izveštač i publicista boravio je u Srbiji u vreme Prvog svetskog rata i sa srpskom vojskom se povlačio preko Albanije, o čemu je napisao niz putopisnih tekstova koji su objavljivani u časopisu “Journal de Geneve”, u periodu od jula 1915. do maja 1916. godine. Tekstove koje objavljujemo u ovom serijalu prikupili su mr Živko Marković, poznati srpski istoričar koji živi u Švajcarskoj i prevodilac dr Miomir Lj. Marinković.
Stigavši u glavni štab u Kruševcu, Pol di Boše najzad dobija precizna obaveštenja o dešavanjima na frontu, o kojima švajcarska javnost čita 19. februara 1916.
Silovit napad
“Neprijatelj je od početka pokazao da je rešen da stvar dovede do kraja. Posle sistematskog bombardovanja avionima pograničnih gradova, petnaestodnevne operacije koja je omogućila napredovanje rezervi, neprijatelj je otvorio, iznenada, 5. oktobra, strašnu artiljerijsku vatru na celokupnoj liniji fronta na Savi i Dunavu.
Srbi, budući da su koncentrisali svoje moderne topove na bugarskoj granici, imali su sa ove strane samo poljske, a većina su bili stari Debanž i nekoliko minobacača. Bombardovanje u kome je učestvovalo 43 teška topa od 305 ili čak njih 380, trajalo je dva dana. Ovaj napad je bio najžešći na beogradskom delu fronta. 50.000 projektila je palo na grad i okolne položaje u toku tih 48 sati. Aeroplani su rukovodili artiljerijskom vatrom i korigovali je. Posle nekoliko neuspelih pokušaja, nemačka pešadija je uspela, 6. ujutru, da se učvrsti na četri tačke na srpskoj obali, specijalno u Beogradu. Prestonicu su branili jedino žandarmerija, jedan mali odred regularne vojske i četnici. Bitka započeta na kejovima nastavljena je na ulicama izuzetnom žestinom”, navodi izveštač.
Narod u panici
Švajcarac je opisao i paniku u kojoj se našao narod usled ratnih dejstava.
“Mnogi stanovnici koji su do tada podnosili strahote bombardovanja odlučili su da beže. Ali, oni su bili dočekani na izlazu iz predgrađa artiljerijskom vatrom i bombardovanjem iz aeroplana. Mnogi su morali nazad. Drugi su se rasuli po poljima, bežeći pravo napred, u panici, idući tako 30 ili 40 kilometara bez zaustavljanja, sa decom u rukama.
Neprijatelju je tebalo dva dana da slomi herojski otpor branilaca i da stigne do položaja na jugu, koji dominiraju gradom. Najzad, 15. oktobra neprijatelj je definitivno zauzeo desnu obalu Save i Dunava. Nemajući dovoljno rovova gde bi mogle da se sklone, srpske trupe su se ogorčeno borile, trpeći bez pogovora tri do četiri napada dnevno, svaki od njih sa predhodnom jakom artiljerijskom pripremom podržanom bojnim otrovima.”
Junačko držanje
Iako su silovito napredovali ni Nemci nisu prošli bez gubitaka, Di Boše piše da su samo na jednom mestu pored Zabrežja, Srbi zarobili hiljadu vojnika, od kojih 12 oficira.
Iznenađena otporom, nemačka komanda uvela je u borbu novu rezervu i uskoro raspolagala dva i po puta brojnijom pešadijom i sa dva topa prema jednom.
“Uprkos tome situacija je ostala nepromenjena. Tek je bugarski prodor na istočnom frontu promenio stanje. Pošto su nekoliko dana obazrivo čekale, tek 12. oktobra, ali još 24 časa pre zvanične objave rata, armije generala Žekova i Bojadževa prešle su u ofanzivu na celoj liniji fronta. Te bugarske snage su bile nešto brojnije od celokupne srpske vojske. Ipak njihovo napredovanje je bilo sporo, izuzev na gornjem toku Morave i na novim teritorijama gde su Srbi imali samo nekoliko bataljona. U tom momentu je postalo jasno da je glavni cilj Nemaca dolina Morave… Solidno utvrđena na liniji koja je išla severno od Kragujevca, srpska vojska je držala te pozicije više od nedelju dana. Njeno držanje je bilo herojsko”, kaže Di Boše.
Da bi savladao Srbe neprijatelj u borbu uvodi dve sveže divizije koje su ugrozile srpsko levo krilo, što je primoralo vojvodu Putnika da prebaci pojačanja na front na Moravi i prema Bugarima. Bugarska divizija koja je napadala na liniji Zaječar-Paraćin, ne nailazeći ni na koga ispred sebe, otišla je da pojača jedinice koje su u međuvremenu okupirale Knjaževac i Svetog Nikolu, jedan solidan položaj koji su Srbi morali da evakuišu po zahtevu saveznika u momentu pregovora o Makedoniji… Od sada se na tom mestu borilo u odnosu jedan prema tri”, piše Di Boše.
Mekenzenova taktika
Pol di Boše piše, da je uvođenjem novih divizija nemački general Mekenzen primenio čuvenu taktiku: ostaviti odbranu da se organizuje, zatim mirno sačekati koristeći svoju brojnu nadmoć, uvesti u borbu rezerve, izvesti, na jednom mestu, neočekivani i odlučujući udar kojim se potresa cela borbena linija.
“Treba priznati, iako princip nije bio nov, on ga je primenjivao izvandredno vešto i u skladu sa situacijom, proračunavajući sve, predviđajući sve i ne prepuštajući ništa slučaju. Ovom prilikom, međutim, bar kako Srbi kažu, možda je bilo moguće da on doživi neuspeh. Jer, u samom trenutku kada je on uveo u borbu svoje dve divizije, dve druge jedinice iste snage, francuske, ostale su neaktivne u Krivoleku…”
Gvozdena divizija
Srpska voska, svedoči novinar, držala se herojski iako je neprijatelj bio brojniji.
“Jedna divizija, ona Šumadijska drugog poziva, prozvana, ‘gvozdena divizija’, pod komandom junaka među junacima, pukovnika Terzića, aktuelnog ministra rata, zadržala je tako, ona sama, nalet tri nemačke divizije”, posvedočio je Švajcarac. Zbog žestokog otpora srpskih snaga neprijatelj je bio prinuđen da pribegne novom manevru i u borbu uvede dve sveže divizije.
