Švajcarac Pol di Boše, novinar, ratni izveštač i publicista boravio je u Srbiji u vreme Prvog svetskog rata i sa srpskom vojskom se povlačio preko Albanije, o čemu je napisao niz putopisnih tekstova koji su objavljivani u časopisu Journal de Geneve, u periodu od jula 1915. do maja 1916. godine. Tekstove koje objavljujemo u ovom serijalu prikupili su mr Živko Marković, poznati srpski istoričar koji živi u Švajcarskoj i prevodilac dr Miomir Lj. Marinković.
Švajcarski časopis 17. februara 1916. prenosi nastavak doživljaja Pola di Bošea u ratom iznurenoj Srbiji, opis njegovog boravka u Mitrovici i napore da se pridruži srpskom glavnom štabu.
Kamenovanje
Nakon što je u Mitrovici, kako kaže, proveo nekoliko teških dana švajcarski novinar rešio je da se pridruži glavnom štabu. Međutim, niko nije tačno znao da li je glavni štab već napustio Kragujevac i gde se nalazi.
“Nemoguće je bilo naći kakvo prevozno sredstvo. Ipak, najzad, saznavši da se vlada smestila u Kraljevu i uspevši, zahvaljujući prijateljstvu sa jednim turskim poštarom, da se popnem u jedne teretne dvokolice koje su nosile u Novi Pazar torbe sa zadnjom poštom iz Soluna, mogao sam da krenem na put.
Putovanje preko divljih brežuljaka i kroz tužnu pustoš sandžaka, zatim kroz duboke i krivudave klance Stare Srbije, bilo je brzo ali tegobno. Pošto sam ostavio moja famozna poštanska kolica u sred jedne bujice, zamalo bejah izložen kamenovanju jedne bande pijanih vojnika koji su me, bez sumnje, smatrali špijunom. Koristeći jedan za drugim gotovo sva poznata prevozna sredstva, stigao sam, 25. oktobra u Kraljevo”.
Loše vesti
“Bila je noć. Mali srpski grad vrlo širokih i loše popločanih ulica, sa visokim i uskim trotoarima, sa malim svetlim kućicama okruženim baštama, velikim prljavim i praznim trgovima sa skoro direktnim pogledom na seoski pejzaž, prepun sveta. Vojnici, begunci i ranjenici su se sudarali u mrklom mraku i pipanjem tražili svoj put. Svi kapci su bili spušteni. Na velikom trgu je međutim jedan hotel bio otvoren. Ušao sam. U prostranoj zadimljenoj sali galama je bila zaglušujuća. Iscrpljeni ljudi su spavali sa glavom na stolu, među čašama, paketa nagomilanih uz njih do kolena. Bilo je tu visokih zvaničnika, industrijalaca i bogatih beogradskih trgovaca sa svojim porodicama…”, opisuje Di Boše atmosferu u Kraljevu.
“Sabijeni u jednom ćošku, iza vrata, sekretar ministarstva spoljnih poslova i nekolicina njegovih prijatelja su razgovarali tihim glasom. Od njih sam saznao da se situacija neprestano pogoršavala, da su Nemci, osvojivši teritorije u dolini Morave, a Bugari na istoku i jugoistoku, stalno napredovali. I kada sam hteo da govorim o skorom dolasku savezničke pomoći, dobio sam kao odgovor samo jedan elokventan osmeh. Još se ništa tačno nije znalo, sve telegrafske veze sa spoljnim svetom su bile prekinute, ali svako je već predosećao tužnu istinu… Budući da sam tog dana prešao 80 kilometara u kolicima, nisam mogao da se dugo zadržavam”.
Dirljiv doček
Nakon što je prenoćio u jednom bolničkom krevetu čiji je korisnik upravo umro, švajcarski novinar već sutradan krenuo je u potragu za tačnim vestima.
“Bilo je potresno! Prilikom svake posete, posle svakog razgovora, utisak da idemo u neizbežnu katastrofu bivao je sve jasniji. I najzad, ne usuđujući se više ništa da pitam i znajući unapred odgovor koji ću dobiti…
U ministarstvu spoljnih poslova, jednoj maloj beloj kućici na kraju jedne bašte, nema još nikoga. Prtljažnici i gajbe zatrpale su parket. Samo su oficiri bili potpuno mirni. Oni su hladno diskutovali o situaciji, kao ljudi od struke. Posle tri godine rata čak ni pomisao na opasnost više ih nije uzbuđivala i smrt im je izgledala kao jednostavan profesionalni rizik. Više njih, koje nikada više nisam video, primili li su me kao starog prijatelja. Ali, bio sam u žurbi da se pridružim vojsci.
Popevši se u jedan voz sa municijom, stigoh za nekoliko sati u Kruševac, gde se trenutno nalazio glavni štab. Opet je bilo veče. Lutajući kroz blatnjive ulice, otkrih najzad kantinu. Primljen sam sa dirljim pažnjom. Mogao sam da se spasem, ali ja to nisam učinio. To je bilo dovoljno za te jednostavne i dobre ljude. Od sada sam bio jedan od njihovih…”
Odlazak u smrt
“Mitrovica je jedan stari mali turski grad uskih i kaldrmisanih ulica oivičenih sa malim niskim dućanima, kuća sa mrežama na drvenim prozorima, dugačkih zidova od cigle osušene na suncu i prekrivenih ćeremidama… Na vesti o bugarskim uspesima, muslimansko stanovništvo je odmah nestalo. Duboko sakriveni u kućama okruženim velikim zidovima, očekivali su razvoj događaja, prisustvujući, iza rešetki, kroz odškrinuta teška vrata od čamovine, iz dubine svojih mračnih dućana, slomu mlade srpske sile. Na ulicama, bučna i nespretna gomila zamenila je nekadašnje šareno i bezbrižno mnoštvo, masa izbeglica iz ugroženih oblasti, seljaci sa teškim volovskim kolima, građani iscrpljeni i blatnjivi, natovareni paketima, vukući za sobom svoje žene i decu, svi u potrazi za malo hrane ili za smeštaj. Istovremeno slivali su se sa svih strana na brzinu pozvani regruti, sasvim mladi ljudi koji su odlazili u smrt obučeni u svoja svečana odela”, piše Švajcarac.
Haos u pošti
Tih dana i haos u kraljevačkoj pošti ukazivao je na katastrofu koja preti.
“Na pošti je bio haos: sve usluge su bile obustavljene i mnoštvo torbi se gomilalo, nekorisnih, u ćoškovima. Telefoniranje je bilo čak pravi poduhvat. Trebalo je čekati na vezu tri, četiri ili pet sati, ako bi ipak, mogla biti uspostavljena. Ispred vojnih kancelarija, duboko zabrinuta masa koja je u potrazi za obaveštenjima čekala u redu opsedajući zvaničnike, koji, premoreni od više neprospavanih noći, nisu znali šta da rad”, piše Di Boše.
