Švajcarac Pol di Boše, novinar, ratni izveštač i publicista boravio je u Srbiji u vreme Prvog svetskog rata i sa srpskom vojskom se povlačio preko Albanije, o čemu je napisao niz putopisnih tekstova koji su objavljivani u časopisu “Journal de Geneve”, u periodu od jula 1915. do maja 1916. godine. Tekstove koje objavljujemo u ovom serijalu prikupili su mr Živko Marković, poznati srpski istoričar koji živi u Švajcarskoj i prevodilac dr Miomir Lj. Marinković.
Tri meseca nakon nemačke ofanzive na Dunavu, od Pola Di Bošea nisu stizale nikakve vesti. Najzad, 15. februara 1916. godine, čitaoci švajcarske štampe čitaju o nastavku njegovih ratnih doživlja.
Iznenadna kriza
“U zadnjem septembru nije bilo bog zna šta da se radi u Srbiji. Okršaji na dunavskom frontu su bili kratki i retki. Pregovori o Makedoniji su se strašno odugovlačili. Pod tim okolnostima nema šta de se radi, osim ćutati i čekati. Koristeći to prinudno odsustvo, otišao sam u Crnu Goru i Albaniju, u dve zemlje na čije se postojanje izgleda zaboravilo. Došavši tamo do mnogih interesantnih i neočekivanih zapažanja, spremao sam se da vam pišem kad naglo izbi kriza. Odjedamput moj posao, kao i moja beležnica, izgubi svaki aktuelni značaj. Nepotrebni papiri u mom prtljagu. Takve su male nepredvidivosti moga zanata. Novost o obnovi vojnih dejstava me je iznenadila u albanskom Skadru. Sada se radilo o tome da se što brže vratim na svoje borbeno mesto, tj. u Srpski generalštab. Putovanje u povratku je bilo dosta teško zbog neprekidne kiše, lošeg stanja planinskih staza i pomanjkanja materijalnih sredstava. Jer u tom momentu manjkalo je sve u Crnoj Gori: od uglja, benzina, municije, pa čak i hleba… Jedna bedna barka kojom su upravljala četvorica Albanaca vozila me je devet sati od Skadra do Vir-Pazara na drugoj strani jezera”, piše on.
Glasine u Mitrovici
Posle Vir-Pazara naredna stanica Pola di Bošea bila je Cetinje. Prešavši Crnu Goru za tri dana najzad se 18. oktobra obreo na srpskoj teritoriji, u Mitrovici. Kako tamo nije bilo nikakvih vesti, već samo protivurečne glasine, švajcarski novinar rešio je da odmah krene u Skoplje. Planirao je da se od Skoplja spusti do Velesa, a zatim da ide Vardarom uporedno sa bugarskim frontom sve do Niša, gde bi se pridružio Glavnom štabu. U trenutku njegovog dolaska u staru makedonsku prestonicu, imućnije stanovništvo i Srbi doseljenici već su pobegli. Ostali su samo, kako on piše, “mali ljudi, ravnodušni Turci, Jevreji izrazito mršavog lica, Cigani u ritama, prljavi vojnici, sporih i nespretnih pokreta”. Novosti više nisu stizale, a železnička pruga bila je presečena sa severa i juga.
Iščekivanje neprijatelja
“Znali smo da je situacija na Dunavu još uvek relativno dobra, ali na istoku su Bugari stalno napredovali. Očekivali smo ih svakog momenta… Išao sam od kancelarije do kancelarije, ali niko ništa nije znao, ili bar niko nije želeo ništa da kaže. Bio je to grozan dan. Bilo je mračno i hladno. Kiša je padala neprekidno… Dok su opsluživali svoje poslednje goste, gazde i konobari su se pripremali za bekstvo, vezivali pakete i razgovarali o putu kojim bi krenuli. Kuće su se jedna za drugom zatvarale. U popodnevnim satima, dečaci su ulicama delili jedno saopštenje koje je najavljivalo skori dolazak savezničkih trupa i govorilo o jednom francuskom uspehu u Velesu. Međutim, nikad u tim vojnim operacijama Francuzi nisu stigli u neposrednu blizinu ovog grada. Osim toga, ova ohrabrenja nisu mogla više nikoga da prevare i samo su izazivala ponovna ogorčenja. Znamo šta se dogodilo u Nišu, gde je, na osnovu sličnih uveravanja, opštinsko veće, želeći dostojanstveno primiti saveznike, izglasalo kredit od 20.000 franaka za dekoraciju glavne arterije, duge nekoliko kilometara, koji vodi od stanice do vladine palate. Čekali smo pet dana, a zatim u zoru šestog, stigli su ljudi sa merdevinama, koji su poskidali zastave i vence… “, piše Di Boše.
Uplašena gomila
Di Boše je u Skoplju svakog sata išao do stanice, jedinog mesta gde su još stizale neke vesti.
“Prolazili su vojni transporti, otvoreni vagoni natovareni opremom, teškim navojima bodljikave žice. Nema i drhtava gomila, siromašni malograđani u otrcanim kaputima, prestrašene žene, deca s velikim zaplašenim očima, čekali su na konvoj koji će moći da ih evakuiše. Mnogi su bili tamo dva dana, ne usuđujući se da se pomere, nisu jeli ništa. U svakom ćošku su se nalazile gomile prtljaga, kofera, paketa, bala žurno namotanih u čaršave ili ćebad i već uprljanih blatom. Napokon, uveče, jedan zaposleni, izgledajući grozničavo i premoreno, odveo me je u stranu: ‘Imate pola sata, reče mi, ‘idite po kofer i uskočite u ovaj teretni vagon. Sutra možda nećemo otići!’ Učinih kako je rekao. U gomili koja se u tami tiskala da upadne u voz, uspeo sam da se ubacim u teretni vagon za stoku usred šezdesetak begunaca”.
Sklonište za ranjenike
Nakon Skoplja, švajcarski izveštač se obreo u Prištini, “maloj stanici izgubljenoj u kosovskoj ravnici”, gde je proveo dan na koloseku.
“Bolno je osvanuo dan na širokom prostranstvu osušenih travnjaka i blatnjavih lokvi. Oko nas ništa, osim hladne, tihe i goleme neizmernosti. Begunci, vojnici i ranjenici su dolazili i odlazili, mešajući svoje smrznute siluete, sudarajući se, zaustavljajući se, tapkajući po blatu. Prema sivoj pozadini ravnice, u ovom nemilosrdnom i sirovom svetlu koje je sve isticalo i smanjivalo, izgledali su kao smešne i lažne marionete. To je trajalo devet sati. Srećom, međutim, pronađeno je sklonište za teško ranjene, svojevrsna dugačka, niska drvena koliba… Ležali su tamo u hrpama, na blatu, spavali ili čekali, nepomični, širom otvorenih očiju. Mirisalo je na nečistoću, loš alkohol i feničnu kiselinu. Ali tamo je bilo toplo i dobro. Konačno, u popodnevnim satima stigao je voz i ubrzo sam se našao u Mitrovici. Sutradan su Bugari ušli u Skoplje”.
