Švajcarac Pol di Boše, novinar, ratni izveštač i publicista boravio je u Srbiji u vreme Prvog svetskog rata i sa srpskom vojskom se povlačio preko Albanije, o čemu je napisao niz putopisnih tekstova koji su objavljivani u časopisu “Journal de Geneve”, u periodu od jula 1915. do maja 1916. godine.
Tekstove koje objavljujemo u ovom serijalu prikupili su mr Živko Marković, poznati srpski istoričar koji živi u Švajcarskoj i prevodilac dr Miomir Lj. Marinković.
Ljudi, koji nikada nisu videli more, ostali su u lukama San Đovani di Medua, Drač i Valona danima i nedeljama, u kampovima na blatnjavoj obali, čekajući obećanu pomoć. U tom trenutku Pol di Boše je još u Skadru, iz kog za švajcarsku javnost piše o dešavanjima iz grada ali i vestima koje su stizale do njega.
Od luke do luke
“Znalo se sada da će se ići na Krf u Tunis ili drugde. Ali, uprkos saopštenjima italijanske vlade da su operacije snabdevanja i pretovara bile u toku, još ništa nije stizalo. Austrijske podmornice su još blokirale obalu, potapajući sve pa i ribolovačke jedrilice. Samo ponekad bi neki mali trgovački parabrod izbacio nekoliko džakova brašna na priobalni kamenjar, zatim je hitno odlazio prazan bez da je nekoga poveo.
‘Nemamo naređenja!’ odgovarali su oficiri nesrećnicima koji su ih preklinjali da spasu bar njihovu decu. Najzad su naređenja ipak stigla, naređenja i protiv naređenja, ali njihovo izvršenje je stvaralo često komplikacije dosta surove i dosta nepotrebne. Zadatak pred italijanskim generalštabom je bio, bez sumnje, vrlo težak. Ali bilo je svakako puno stvari koje su mogle da se izbegnu. I ta kolebanja, ti propusti, ta zakašnjenja, to tamo amo od jedne luke do druge koštalo je života više hiljada ljudi. Možda su za to bile krive samo okolnosti, ali možda su takođe bile u pitanju lične odgovornosti.”
Najzad evakuacija
“Dovedeni sticajem ratnih okolnosti da se bore zajedno sa Srbima, možda mnogi Italijani se još nisu oslobodili svoje stare slovenofobije. Trebao je rodužen prizor te bede da utiče na njih da zaborave stare omraze i da otkloni njihovu zabrinutost po pitanju Jadrana. Ali, preobraćanje je bilo sporo i praćeno mnogim kolebanjima…
Činjenica je, na svaki način, da su Srbi sigurno vrlo brutalno osetili izvesne postupke italijanskih vlasti prema sebi.
Polako, ipak, pretovar je funkcionisao. Jedna engleska komisija je preuzela na sebe pitanje snabdevanja. Evakuisali su civile za Alžir i Marselj, a one koji su imali neka sredstva potrebna za egzistenciju, za Brindizi. Regruti, ljudi koji su imali potrebu za dužim odmorom i svi oni kojima je još trebala vojna obuka, upućeni su u Bizertu. Dok je veliki deo vojske bio sabran na Krfu”, piše Di Boše.
Boravak na Krfu
Ni boravak na Krfu srpskim vojnicima u početku nije bio lak. Jedan doktor ispričao je švajcarskom dopisniku da su hiljade umirale, a njihova tela izbacivana na pučinu.
“Trebalo je sve organizovati, dobaviti materijal, konstruisati utočišta. A za to vreme su ljudi tavorili u blatu. Mnogi su bili toliko iscrpljeni da nisu mogli da povrate volju za životom. Stajali su sami pred sobom, ne osećajući više neposrednu opasnost, sručivali su se odjedanput ili su se polako gasili. Ponovo je bilo mrtvih na hiljade. Neka priobalna ostrvca postala su masovne grobnice. Redovno su leševi tovareni na brodove i izbacivani na pučini. Stojeći pored oplate broda, jedan pop ih je blagosiljao u prolazu znakom krsta imajući jedva vremena da ih opoji. ‘Sve je to bilo tako jezivo’, pričao mi je jedan doktor koji je došao na nekoliko dana na zapad…
Ali, u sred tih patnji, Srbi su doživeli ono što im je dotle uvek tako surovo nedostajalo: iskazivanje duboke i iskrene simpatije. Svi koji su se vratili sa Krfa su govorili su o pažnji, prijateljstvu i poštovanju koje su im iskazali Francuzi.”
Srpska žilavost
Vreme bede najzad je prošlo. Srpska armija, snabdevena, ponovo opremljena, reorganizovana, bez sumnje će uskoro ponovo zauzeti svoje mesto u redovima saveznika, smatra ratni izveštač.
“Nekoliko jedinica je već otišlo za Solun i kruže glasovi da se vlade Antante zalažu da dobiju za glavninu trupa koje će da slede pravo slobodnog prolaza na grčkom tlu, na način da
se izbegnu teškoće i opasnosti novih pretovara na moru. Polazeći od date izvandredne snage srpskog vojnika, njegove, od ključnog značaja, žilavosti i naročito njegovog vatrenog
patriotizma koji mu je svojstven, nema nikakve sumnje da ćemo prisustvovati novim podvizima. ‘Ako nas ovoga puta saveznici ne napuste, videćete’, reče mi jedan od njih,
veteran iz tri rata, ‘da ćemo slistiti Bugare! Nas nema mnogo, sto pedeset hiljada, a posle toga nema više ništa. Ali, ako treba, mi ćemo takođe izginuti. Onda, možda, neće više biti Srbije, ali više neće biti ni Srba!”.
Oproštaj sa Pašićem
Za one koji su se još nalazili u Skadru situacija je izgledala beznadežna i bezizlazna, među njima je bio i Pol di Boše. Zbog poslovnih obaveza morao je da krene na zapad, a jedini otvoren put bio je preko Drača ili Valone za Brindizi. Spremivši se za polazak novinar se oprašta sa prijateljima iz glavnog štaba. Predsednik vlade bio je umoran od puta preko planina, ali hrabar. Švajcarcu je na rastanku rekao:
“Ja sam tvrd čovek! Nedostatak hrane više nego bilo šta drugo što nas je primoro da se povučemo ovde. Uostalom, to smo učinili na izričiti zahtev naših saveznika. Mi smo ih uvek očekivali, ali evo, oni nisu došli. Imali su dobru volju, bez sumnje bila je jedna prepreka…
Ali, da smo znali da će se stvari ovako razvijati, mi bismo zapodenuli veliki boj, jedan prema tri, nije bitno! Tu odlučnu bitku su vojnici tražili. Oni bi se onda žrtvovali sa radošću. Umesto toga, bilo je povlačenje, povlačenje sporo i neprekidno koje troši snagu i obara hrabrost… Ipak, ja se dobrom nadam. Nemačka ne može da pobedi. Ona otelotvoruje feudalni san dominacije i osvajanja. Njena pobeda bi bila strašan korak u nazad. Narodi Evrope to neće dozvoliti. Uostalom istorija se nikada ne vraća nazad!”
