Švajcarac Pol di Boše, novinar, ratni izveštač i publicista boravio je u Srbiji u vreme Prvog svetskog rata i sa srpskom vojskom se povlačio preko Albanije, o čemu je napisao niz putopisnih tekstova koji su objavljivani u časopisu Journal de Geneve, u periodu od jula 1915. do maja 1916. godine. Tekstove koje objavljujemo u ovom serijalu prikupili su mr Živko Marković, poznati srpski istoričar koji živi u Švajcarskoj i prevodilac dr Miomir Lj. Marinković.
Karađorđević delio je sudbinu vojske i naroda i imao reč ohrabrenja za svakoga
“U momentu invazije, kralj Petar je živeo povučeno među svojim seljacima u Topoli, mirnom šumadijskom gradiću, uobičajenoj rezidenciji njegove porodice i mesto rođenja velikog Karađorđa, osnivača dinastije. On je tu ostao do dolaska neprijatelja, odbijajući da ode, mučen teškom i nemom tugom. Najzad, ipak, njemu lojalni ljudi su ga poveli. Od tada je delio sudbinu svoje vojske”, piše Di Boše o srpskom kralju u tekstu objavljenom 9. aprila 1916.
Uz svoje trupe
Kralja Petra prvi put je video za vreme bitke za Paraćin. Novinar se seća da je kralj tada izgledao tužno i umorno i nije govorio. U toku dva dana, obilazio je položaje imajući reč i ohrabrenje za svakoga.
“Pošto nije mogao da ide on je direktno, sa stepenika svojih kola, uzjahao svog konja i tako otišao pod granatama. Njegova mirna hrabrost zgranula je vojnike. Dok je prolazio prestali su da pucaju, postrojili se u red i pozdravljali. A on, se onda smeškao ili se trudio da se osmehne i svojim malo drhtećim i lomnim glasom: ‘Izdržite još tri dana’, govorio im je, ‘i pomoć će stići!’ Tri dana su prošla i ništa nije stiglo…
Zatim su ga sretali na svim putevima povlačenja, savijenog u svom automobilu, sedeći u volovskim kolima ili mučno idući, oslanjajući se na svoj štap, u pratnji samo jednog oficira. On nije mogao da se pomiri sa tim da napusti svoje trupe i išao je sada kroz logore, razgovarajući sa ‘komordžijama’, najradije sa starima njegovih godina, izražavajući se isto kao i oni, raspitivao se o njihovim familijama i o njihovim selima. Jedno veče, u Prokuplju, na bugarskom frontu, imam svedočenje očevica ove uzbudljive scene, jedan oficir mu je gotovo ljutito prebacio njegovo poverenje u Rusiju. On, onda, dirnut u srce, poče da plače kao dete…”
Susret u Albaniji
Pol di Boše je mislio da sa srpskim kraljem neće nikad govoriti, jer je uvažavao njegov bol toliko da se nije usuđivao da zatraži audijenciju. Pa ipak, proveo je sa njim mnoge sate, za koje je rekao, da će mu uvek osati u sećanju. Sreli su se u Albaniji.
“Uzduž kolone, naglo zaustavljene, jedan čovek je polako išao. Dva druga su ga pratila, ali to je on koji je privlačio pažnju, čineći centar kome je odjedanput konvergirao krajolik. Samim njegovim prisustvom, ceo dekor je oživeo i kao da je dobio ljudsko značenje.
Bio je to jedan zadivljujući i jedinstven trenutak. Samo on ništa nije slutio. Koračao je mučno, poneki put se zaustavljajući, izgovarajući reči koje se nisu čule. Pri njegovom prolazu ljudi su se uspravili da zauzmu vojničko držanje. Tek kada se približio, prepoznao sam crte njegovog lica. Već sam iz daljine to pogodio, ali nisam mogao, u tom momentu, a da ne zadrhtim: kralj Petar!”, piše Di Boše.
Srpski vojnik
Prisustvo stranca je začudilo kralja, on se zaustavio, pogledao ga, zatim na francuskom rekao: “Vi, ja vas poznajem!” i tako je počeo razgovor kralja Petra i švajcarskog dopisnika.
Di Boše zaključuje da kralj izgleda baš kao na njegovim portretima. Naročito su ga impresionirale kraljeve oči kestenjaste boje, mirne, svetle i vrlo blage.
“Nosio je srpsku generalsku uniformu, kačket sa zlatnim trakama, veliki bež šinjel sa crvenim porubom, zlatne pletenice na ramenima. Preko svojih čizama, da se ne bi okliznuo na poledici, nosio je velike seljačke čarape sa crnim i crvenim kvadratima. Oslanjao se u hodu na mali štap. Iza njega su išli ađutant i jedan poverljivi poslužitelj.
Prvo mi je govorio o situaciji: ‘To je greška naših saveznika’, rečeno nam je, on je rekao nama, identifikujući se tako sa svojim vojnicima, sa svojim narodom, rekli su nam: ‘čekajte samo osam dana’, zatim: ‘čekajte petnaest dana’, zatim: ‘čekajte tri nedelje, i najzad niko nije došao!’
Ali, bio je dekoncentrisan prizorom ljudi postrojenih na ivici puta i brzo se vratio na temu koja mu je najdraža, srpska vojska, njegova vojska: ‘Vidite’, rekao mi je, ‘nema
takvog vojnika kao što je srpski. Ja poznajem sve druge, oni ne vrede toliko. Da nismo imali Bugare na našem boku, kako bi mi tukli Nemce! Vi to vidite’, i osmehnuo se jednim osmehom istovremeno obešenjačkim i tužnim, ‘mi smo postali uobraženi. Ali pogledajte ove mališane’, i pokazao mi ih je rukom, ‘dok su oni tamo, oni mogu da učine nemoguće’ rekao je”.
Strah od padina
Kralj je teško hodao mučen reumatizmom, i ponekad bi seo na stenu, uzdišući: ‘Ne mogu više…Ne mogu više!’ Tada bi poslužitelj pristupio i pružio mu kaiš od svoje kutije za dvogled da bi mu malo pomogao. I sam Pol di Boše bi ga često pridržao.
“I ja sam osećao kroz štof suvu i još nervoznu ruku. Naročito su ga plašile padine, one su mu stvarale nesvesticu. Na teškim prelazima gledao je u visinu da ih ne bi video, a kada je jedan vojnik bio u opasnosti da se surva padom jednog konja, on nije mogao da ne krikne”, piše on.
Voleo Švajcarsku
Kralj Petar je s ljubavlju govorio o Švajcarskoj gde je živeo u vreme svog prvog progonstva. Pitao je novinara šta se sada događa u njegovoj domovini.
“Ne želeći da mu otkrijem našu zabrinutost i tako ga, možda, lišim jedne od njegovih zadnjih iluzija, ja sam se pravio da ne znam. Ali, njegove uspomene su se vraćale, jedna po jedna. ‘Recite da li se Ženeva promenila? Šta se dešava sada u ‘Ženevskim novinama’ i u ‘Ženevljaninu’? Imao sam tamo dobre prijatelje!”.
Švajcarski strelci su ga posebno oduševljavali, za njih je govorio da su najbolji na svetu. Polu di Bošeu pokazao je i sat koji je dobio na federalnom streljačkom takmičenju u Lucernu 1.901, i koji je od tada stalno nosio.
