Švajcarac Pol di Boše, novinar, ratni izveštač i publicista boravio je u Srbiji u vreme Prvog svetskog rata i sa srpskom vojskom se povlačio preko Albanije, o čemu je napisao niz putopisnih tekstova koji su objavljivani u časopisu Journal de Geneve, u periodu od jula 1915. do maja 1916. godine. Tekstove koje objavljujemo u ovom serijalu prikupili su mr Živko Marković, poznati srpski istoričar koji živi u Švajcarskoj i prevodilac dr Miomir Lj. Marinković.
Srpska kolona išla je malom, uskom, krivudavom stazom koja levom obalom Drima povezuje Prizren i Skadar i omogućava divljem planinskom stanovništvu kontakt sa primorjem.
Pol di Boše u tekstu objavljenom 5. aprila 1916. godine taj kraj opisuje kao niz veoma neplodnih mesta, samo snežne i strme padine sa retkim zakržljalim drvećem, dugačke uske doline, vlažnih i mračnih klanaca isklesanih u kamenu i ilovači.
Zaostajanje je smrt
“Zima, nebo od fosfora i olova, neprekidni udari vetra, vetar, sneg, kiša, led, oštar i težak vazduh koji vam steže grlo. Ali moralo se napred, napred bez znanja našta će se naići, napred po svaku cenu, jer zaostajanje je značilo smrt. I išlo se u redu, jedan za drugim u uskoj brazdi, od jutra do večeri, skoro bez reči, sa jedinom mišlju, uštediti snagu i izdržati.
Prtljag i namernice su bile natovarene na male brdske konje sa kopitama kao koze i grivom kao lav.
Bilo je u koloni takođe mnogo velikih konja iz konjice za koje su se njihovi vlasnici nadali da će ih spasti. Ali neprekidno jedna od tih jadnih životinja se okliznula na poledici i survala u bezdan. Mnogi su takođe pali od iscrpljenosti. Četvorica, petorica su probala da je podignu na noge. Ako bi opet pokleknula, značilo je da je izgubljena. Onda su skinuli sedlo ili samar i napustili su ih. Zatim se njihova agonija produžila satima. Njihove oči su oticale, a njihovi bokovi su polako i teško disali. Zatim je donja usna počela da visi. Odjedanput su legli na bok. Glava se izdužila i kopite su mahale u vazduhu, grčevito na početku, zatim polako, kraćim pokretima. I iznenada jedna čudna grimasa je ukočila usta, otkrivajući žućkaste desni i dugačke bele zube: to je bio kraj. Albanci koji su nas u potaji sledili, u zasedi iza stena, su se sjurili na životinju grakčući kao gavrani, zaklali su je i još živu odrali. Od Ljumkule do Skadra smo liferovali zemlji kožu za mnoge godine”, navodi Švajcarac.
Nosili bolesne
Na čelu kolone, piše Švajcarac, bili su oficiri na konjima i konjanici iz pratnje, zatim vojvoda u svojoj stolici, pa niži oficiri, civilni zvaničnici…
“Vojvoda je u svojoj stolici, ili bolje rečeno u svom drvenom belom sanduku obešenom između dve rude za kola nošene od četri čoveka, proveo tako deset dana, jedva imajući mesta da se kreće, užasno razdrman, reskirajiući svakog momenta da se skotrlja niz padinu, ne spavajući, mučen astmom, stalno slabiji i tužniji…
Zatim je dolazila masa nižih oficira, civilnih zvaničnika, koji su se pridružili vrhovnom štabu i, jer ih je bilo takođe u Srbiji, zadnji ‘zabušanti’.
Jedan pukovnik je natovario svoje dvoje male dece u dve korpe obešene na samar jednog konja. Jedan kapetan, ne želeći da se odvoji od svoje bolesne žene, dao je da je nose na nosilama umotanu u šatorska platna kao leš. Beogradske gospođe, žene viših oficira, prešle su ceo put pešice. Ćerka jednog generala, mlada elegantna i nežna osoba, koja se razbolela već prvog dana od jakog brohitisa, pokazala je neobičnu hrabrost i ipak je stigla do Skadra.”
Albanske zasede
Kolona u povlačenju retko je nailazila na sela. Prošli su pored tri ili četri oronule vrlo prostrane kamene kuće, napravljene da izdrže pravu opsadu i uvek dosta daleko od puta.
“Retki stanovnici tih pustih krajeva su bili, uostalom, vrlo neprijateljski nastrojeni prema Srbima. Više puta su pravili zasede izolovanim odeljenjima, ubijajući ljude da bi ih opljačkali ili prosto zbog ucene, samo oni nisu primali papirni novac i zahtevali su srebro ili zlato. A upravo, budući da je trezor odavno bio evakuisan u Solun, glani štab je raspolagao prilikom odlaska iz Prizrena samo jednom svotom od pet hiljada franaka u metalu. Ali srećom su ti divljaci koji su išli polunagi gramzivo želeli odeću i rublje zato se i moglo od njih dobiti malo kukuruznog hleba ili lošeg sena za konje u zamenu za donji veš, stare košulje ili naročito,luksuzni artikal skoro nepoznat u tim krajevima, za jedno parče sapuna. Neki oficiri su tako razmenili svu svoju garderobu”, piše Di Boše.
Put prekriven leševima
Švajcarski novinar, piše da je put kojim su prolazili prekriven leševima i da ih je svakog dana bilo sve više.
“Ležali su široko otvorenih očiju i stegnute pesnice kao da bi označili put onima koji će posle doći. Njih su takođe Albanci pljačkali, skidajući sa njih cipele i odelo. Gola tela su bila prekrivena tankim slojem leda, glatkog i providnog kao staklo. Mnogi su takođe, posle kakvog jezivog zločina, umrli nasilnom smrću. Više ih je bilo izbodeno bajonetom ili nožem. Drugi su se srušili pogođeni metkom. Bilo je užasnih rana. Video sam jednog, ubijen metkom u potiljak. Ležao je sa licem u snegu i kroz široko otvorenu duboku rupu videli su se svi zubi. Jedan drugi, potpuno go, opružen na jednoj snegom pokrivenoj padini, prevrnutom glavom i prekrštenim rukama, ličio je, kroz maglu, u tom smrtno opasnom kraju, na nekog starog Hrista naslikanog na drvetu sa bolnom grimasom na licu…”
Ubitačna tišina
Životne namirnice su nedostajale i ljudi su stalno padali, ali se moralo ići dalje.
“Hladnoća je bila sve strašnija i tišina sve ubitačnija. Neki put, samo bi iskrsnulo nekoliko Albanaca. Nedokučivi i divlji, drhteći u njihovim ritama i bosonogi u snegu, uzdignute glave, lako savijenih kolena i rukama prekrštenih preko grudi, išli su neobično brzo jedan za drugim i prolazili bez jednog pogleda na te uljeze koji su oskrnavili njihovu samoću”, zabeležio je Švajcarac.
