Švajcarac Pol di Boše, novinar, ratni izveštač i publicista boravio je u Srbiji u vreme Prvog svetskog rata i sa srpskom vojskom se povlačio preko Albanije, o čemu je napisao niz putopisnih tekstova koji su objavljivani u časopisu Journal de Geneve, u periodu od jula 1915. do maja 1916. godine. Tekstove koje objavljujemo u ovom serijalu prikupili su mr Živko Marković, poznati srpski istoričar koji živi u Švajcarskoj i prevodilac dr Miomir Lj. Marinković.
Pre nego što je napustio Srbiju, Pol di Boše je u novembru na ulicama Prizrena sreo Pašića. Švajcarac, u tekstu objavljenom 30. marta 1916, piše da je predsednik vlade išao pognut i nosio uniformu militarizovanih službenika bez oznaka, a narod se zaustavljao i vladao je potpuni tajac. Političke strasti su se potpuno smirile, a čak i njegovi neprijatelji su zaboravili na mržnju, misleći šta je sve Pašić morao da propati stigavši na vrh svoje karijere i gledajući naglo rušenje svih svojih snova.
Susret na ulici
“Prepoznavši me u masi, zaustavio se i sa osmehom u svojoj velikoj beloj bradi reče mi: ‘Vi ste, dakle, uspeli da se izvučete?’ Rekao mi je: ‘Dođite da se vidimo večeras u
prefekturi!’ Zatim, pošto mi je stegao ruku, dugačak i topao prijateljski stisak ruke, produžio je svojim putem, istim mirnim hodom.
Stigao sam tačno na sastanak. Noć, vlažna i hladna zimska noć, već je odjednom pala. Dvorište prefekture-bela konstrukcija u srpskom stilu usred gomile malih albanskih kuća – bilo je zakrčeno automobilima, kamionima i kolima. Volovi su ležali u blatu i preživali. Na stepeništu su se gurali, u neopisivoj gužvi, seljaci, žandarmi, zvaničnici i dobroćudni varošani veselog izgleda. Svuda su se valjali vojnici, spavajući tako tvrdim snom, da jedva da su gunđali ako bih nekog nagazio. Čekao sam u velikom mračnom predsoblju usred gužve, guranja i vike. Odvratan miris je dopirao od te izbegličke mase, većinom u ritama izgrizenim od gamadi. Zatim me je jedan kaplar uveo”, piše Di Boše.
Miran i blag osmeh
Sam u svetloj i elegantnoj kancelariji predsednik vlade je očekivao švajcarskog novinara.
“Odmah je počeo da mi govori o situaciji, izražavajući se polako, oprezno, kao sa strahom da ne kaže previše, koristeći se francuskim i nemačkim već prema tome na kojem će jeziku tačnije izraziti svoje misli. Sivo-plavi, jasan i vlažan pogled, lutao je po sobi, nigde se ne zadržavajući.
Njegova brada bila je još belja. Primetio sam još jedanput frapantnu sličnost koja je ležala pretežno u formi lica i u držanju glave, sa velikim skulptorom Rodenom.
On se neprekidno osmehivao, taj poluosmeh, miran i blag, kroz koji provejava uvek malo ironije i tuge, kojim je osvojio toliko simpatija i dekoncentrisao toliko diplomata, među kojima, kako se priča, i grofa Berhtolda, lično. Ali, ovog puta, lagana ironija je bila skoro neprimetna, a njegova tuga je bila pojačana”, opisao je Švajcarac Pašića.
On dalje piše, da je predsednik vlade u tom času neodoljivo podsećao na skulpture grčkih mauzoleja ili na freske Mikelanđela. U ruci je držao zaoštrenu olovku i mahinalno crtao dok je govorio”.
Stanje na Balkanu
“To je uvek bio isti crtež, podsvestan ali simbolički izraz košmara koji ga je obuzeo: prvo jedan krug koji se zatvarao na jedan spor i neodoljiv način i koji je zatim precrtao besno debelim paralelnim crtama. ‘Da smo se našli ovde, rekao mi je, to je zato što u Evropi uopšte nisu bili obavešteni o pravom stanju na Balkanu. Mnogo političara je zamišljalo, posle događaja od pre dve godine, da je bilo moguće reformisati balkanski blok. Ali, već u tom momentu Bugarska se stavila na stranu Austrije i Nemačke računajući na njihovu podršku da bi se dokopali novih teritorija u Makedoniji i u pravcu Konstantinopolja. Smatralo se da se ona neće nikad usuditi da bude u opoziciji prema Rusiji koja je nju stvorila, ali čineći to ona je samo istrajavala na putu koji je odavno zacrtan. Greška je bila da je smatrana slobodnom.’
I vraćajući se u glavnim potezima na istoriju Balkana zadnjih godina, on mi je divno izložio austro-bugarsku politiku, politiku opreznu i krivudavu, o čemu vlade
Antante nisu htele ili nisu znale da uvide domet, uprkos upozorenjima koja su im dostavljana. On je govorio mirno i bez ogorčenja, bez i jedne reči prekora”, zabeležio je Di Boše razgovor sa Pašićem.
Žrtve neće biti uzalud
Na samom kraju razgovora švajcarskog novinara i predsednika srpske vlade, kada je došao momenat za zaključak, Di Boše piše da je Pašićev glas izgubio malo od njegove mirne sigurnosti i zadrhtao je lagano rekavši Švajcarcu: “Vi znate”, reče mu ponovo se pribravši, “koliko smo mi patili. Videli ste. To prelazi sve što se moglo zamisliti. Pa, ipak, ja imam pouzdanje. Te patnje i te žrtve neće biti uzaludne. Srbija je ispunila svoju dužnost. Ja sam ubeđen i čvrsto se nadam da je saveznici nikad neće napustiti!”
Sutradan ujutru, posle njihovog razgovora, u pratnji nekoliko odanih i jedne grupe konjanika, predsednik vlade je krenuo u izgnanstvo, jašući na jednoj mazgi.
Četiri puta premijer
Nikola P. Pašić rođen je u Zaječaru, 1845. godine. Bio je srpski i jugoslovenski političar, dugogodišnji predsednik Vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, osnivač i vođa Narodne radikalne stranke. Bio je premijer Srbije od 1891. do 1892. Do Prvog svetskog rata bio je premijer Srbije u četiri navrata. Tokom njegovih mandata Srbija je izašla kao pobednik u Carinskom ratu sa Austrougarskom, Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu.
