Švajcarac Pol di Boše, novinar, ratni izveštač i publicista boravio je u Srbiji u vreme Prvog svetskog rata i sa srpskom vojskom se povlačio preko Albanije, o čemu je napisao niz putopisnih tekstova koji su objavljivani u časopisu Journal de Geneve, u periodu od jula 1915. do maja 1916. godine. Tekstove koje objavljujemo u ovom serijalu prikupili su mr Živko Marković, poznati srpski istoričar koji živi u Švajcarskoj i prevodilac dr Miomir Lj. Marinković.
Napuštajući Prizren, pred Srbima su bila dva puta, dva izlaza koja su ostala otvorena. Jedan je vodio preko Peći za Crnu Goru, a drugi, još nesigurniji i teži, vodio je preko albanskih planina direktno za Skadar. Za Crnu Goru su evakuisane građanske izbeglice, ostaci pomoćnih službi, veliki deo vojske i sve što u glavnom štabu nije pripadalo operativnoj sekciji. Vrhovna komanda, kraljevska kuća i vlada, kroz ličnost gospodina Pašića se izjasnila za drugi put, a tim putem se spremao da krene i Pol di Boše.
Kroz snežnu oluju
Prvo je vlada, u sredu, 24. novembra, napustila Prizren, a dva dana kasnije i vrhovna komanda. Švajcarski novinar za nastavak puta našao je mesto u jednom automobilu.
“Od jutra je počela snežna oluja. Mi smo stalno preticali nova odeljenja. Mitraljezi, artiljerija, kolone vozila, pešadija, sva naoružanja su se izmešala. Vojnici su vezali svoja šatorska platna na glavu i reklo bi se da je to bila povorka belih duhova. Bili su iscrpljeni i napredovali su polako u tišini. Neki su glodali sirovo kukuruzno klasje. Jedan od njih je počeo da posrće, stvarajući nered u redovima. Zatim, mahinalno, on se udaljio i sručio na strminu pored puta. Oficir ga je podigao, naređenje je bilo da se ne dopusti izostajanje iz kolone. I vojnik je, tada, ponovo krenuo, ukrutivši se na svojim klecavim nogama, da bi malo dalje ponovo pao. Jedva smo prešli desetak kilometara kada smo otkrili prvi leš. U početku smo ih brojali, ali uskoro ih je bilo suviše…
Konji, svi u oklopu od snega i leda, nakostrešene grive, oborene glave i pokazujući zube, ličili su kroz oluju na fantastična čudovišta, na prave utvare iz košmara ili legende. Umirali su stalno.”
Divlji tesnac
Na početku je put bio relativno dobar, ali je ubrzo postajo uži.
“Ušli smo u jedan divlji tesnac gde se sneg gomilao i na čijem dnu su se valjali zeleni i brzi talasi Drima. Kola su stalno izklizavala sa puta preteći da se survaju u reku. Takođe su neki put točkovi klizali u dubokom snegu i trebalo ih je, u oluji, osposobiti za dalju vožnju.
Posle skoro dva sata tog posla kola u kojima sam se nalazio su se pokvarila. Trebalo je ih onesposobiti udarcima kamenjem i zapaliti da neprijatelj ne bi mogao kasnije da ih koristi. Najzad, ipak, stigli smo na izlaz iz klanca. Tamo se završavao put, ispred jedne pritoke Drima koja je uticala iz jedne bočne dolinice i preko koje je vodio jedan stari venecijanski most, sa arkadama i sa usponom do sredine i padom posle”, piše Di Boše.
Na drugoj strani mosta, Pol di Boše je primetio malu sivu građevinu, jedan “han”, krčmu koju su posećivali albanski mazgari, a oko nje, kako je ispričao, bile su samo snežne padine, ledena pustinja na koju se spuštala noć.
Pobeđeni velikan
“Mi smo bili u Ljumkuli, prva etapa. Dalje je bio početak prave Albanije, negostoljubive i divlje, sa opustelim brežuljcima, sivim klancima, trošnim padinama, blatljivim zaravnima, ledom pokrivenim rekama, strmim jedva uočljivim stazama, neprijateljskim i divljim plemenima…
Ispred ‘hana’ je bila straža. Na zaleđenom zemljištu ispred ulaza je bilo rastrto nešto malo sena, i to seno, u takvom trenutku kada su konji umirali od gladi i kada su ljudi ležali u snegu, izgledalo nam je kao najluksuzniji tepih.
Iznenada se zaustavio jedan automobil. Primetio sam u njemu jednog generala savijenog u uglu sedišta, sa licem u rukama. Jedna gospođa u crnom ga je pratila.
On je tamo ostao nepomično četvrt sata. Zatim, potpomgnut od dva oficira, sišao je i ušao u straćaru. To je bio vojvoda Putnik. Pobeđeni velikan. Bio je bled kao samrtnik. Njegovi očni kapci su bili natečeni a oči kao ugašene. Na lice je navukao štit svoje vojne kape i kretao se s velikom mukom. Iza njega je zatim stigao pukovnik Živko Pavlović, njegov pomoćnik i njegova desna ruka. On je takođe bio vrlo bled i njegove crte lica bile su opuštene od neprekidne patnje i dugog zamora. Njegovi oficiri iz glavnog štaba su ga pratili. Primili su me kao prijatelja: ‘Eto! Rekao mi je jedan od njih, s tugom i zastrašujućim mirom u glasu. Sve je obavljeno! Saveznici su prisustovali potapanju Srbije!’
Spaljivanje kola
Kroz klanac su stalno stizale trupe, a kako kola nisu mogla dalje da idu, nastao je nered, zakrčenje i neopisiva konfuzija.
“Kolone su prenoćile tamo gde su se zadesile, učvrstivši se na padini. Konji i volovi su umirali na mestu. Mnogi takođe, od onih koji su trerali konje i volove da pređu zaleđeni most su se survali na rečno kamenje. Predveče, vozači su počeli da spaljuju svoja kola. Do jutra su se čuli odjeci udaraca sekirom. Trenutak velikog razaranja je najzad stigao. Jedan za drugim su automobili polivani benzinom. Zatim ih je šofer stavio u pokret i, skočivši u stranu, dao pravac volanom. Jedan za drugim tako, satima su se kotrljali po dubokom snegu vododerine. Zatim je bačena jedna baklja i, odjednom, karoserija, sedišta, rezervoari za ulje i benzin, sve je gorelo. Više ih je takođe nestalo u reci. Stalno su stizala oficirska laka kola, sasvim novi američki kamioni i veliki avijacijski traktori. Okolni sneg se otopio. I uskoro je bila u podnožju padine jedna ogromna gomila gvožđurije, oštećenih šasija, crnih i pušećih odpadaka odakle je izbijao težak crveni plamen”, zapisao je Švajcarac.
Požrtvovani lekari
Pol di Boše pisao je i o francuskom pukovniku Furnijeu, vojnom atašeu i oficiru i komandantu Vitru koji su zadivili i osvojili simpatije svojih srpskih drugova.
“Svojim taktom i energijom ta dva čoveka su uveliko kompenzovala malo sumnjiv utisak koji su ostavili neki lekari, većinom rezervisti koji su došli u Srbiju, naročito privučeni mogućnošću unapređenja, odlikovanja i visoke plate, stojeći tako u mučnoj suprotnosti sa svojim kolegama koji su se požrtvovano zalagali, ne računajući na sve to, kao na primer komandant Falija koji je umro stigavši u luku, ostavljajući spomen na zadivljujuće požrtvovanje… Ja ću se uvek sećati sa kakvim tonom dirljive zahvalnosti su srpski oficiri govorili o dr. Igu, među ostalima, koji je otišao tek onda kada je dva puta zaredom dobio strašnu bolest i naročito o dr. Ernstu koji je umro u jeku aktivnosti”, navodi on.
