Švajcarac Pol di Boše, novinar, ratni izveštač i publicista boravio je u Srbiji u vreme Prvog svetskog rata i sa srpskom vojskom se povlačio preko Albanije, o čemu je napisao niz putopisnih tekstova koji su objavljivani u časopisu Journal de Geneve, u periodu od jula 1915. do maja 1916. godine. Tekstove koje objavljujemo u ovom serijalu prikupili su mr Živko Marković, poznati srpski istoričar koji živi u Švajcarskoj i prevodilac dr Miomir Lj. Marinković.
Prizren je ostavljao utisak prepuštenog, uskomešanog i potištenog grada. Di Boše u svom izveštaju koji je objavljen 24. marta 1916. godine piše o gužvi, prenatrpanosti, gladi i strahu na prizrenskim ulicama.
Prosili parče hleba
“Na prilazima gradu su se unedogled postrojile kolone u odmoru, parking za kolone vozila i logori pešadije. U sred jednog starog turskog groblja, prostran okošeni travnjak, sav načičkan belim i sivim nadgrobnim pločama, kampovali su austrijski i nemački zarobljenici, išli su u malim grupama uz ogradu i po stazama, oborene glave, pretražujući najskrivenija mesta i sve rupe u potrazi da bilo šta nađu, parče bajatog hleba, pikavac od cigarete, neku potočarku, neku pocepanu sandalu ili neko otrcano ćebe.
Video sam trojicu čučeći na ivici jednog potoka kako upravo odsecaju velike odreske sa slabine jednog, već polovinom od pasa proždrtog, konja. Jedan drugi koji stigao u pravo vreme da učestvuje u podeli strašnog plena, vraćao se trijumfalno noseći u ruci kopita i rep jednog vola od čega je nameravao da napravi supu. A njegovi drugovi su ga gledali u
tišini sa očima punim odvratne požude. Jedan od njih, videći me, odvojio se od grupe, prišao mi je, pazeći da ne bude primećen od ostalih. Znao je dobro ako svi dođu niko ništa
neće dobiti. To je bio jedan Berlinac, sasvim mlad, plavih očiju duboko usađenih u suvo i žuto lice. On me je preklinjao, plačnim glasom, ponižavajući se preda mnom kao jedna
tučena životinja. I da ga se otarasim, ja sam mu dao to što mi je ostalo, moju zadnju rezervu”.
Čekajući odlazak
Srpski vojnici lutali su po zbornim mestima i ulicama grada čekajući u dokolici trenutak odlaska, navodi Švajcarac. Po naređenjima oficira, uništavan je materijal nekoristan ili suvišan, pa su tako na sred jedne livade satima spaljivane karte vojne komande.
“Artiljerci su lutali u grupama među svojim topovima, tim “Francuzima” koje su nakada, uoči bitke, ukrašavali cvećem koje su žene, u povratku, prekrivale poljubcima. Što se
pešadinaca tiče, oni su se izolovali, svaki sa svojim “pobratimom”, bratom po izboru i sa kojim je bio vezan zakletvom na život i na smrt. Stalno, jedan po jedan, ili u malim
grupama, novi ljudi su stizali, dezerteri koji su se prvo pobunili protiv zamisli da napuste rodnu grudu i ‘zadrugu’, veliku familiju u kojoj su živeli pod autoritetom starešine, koji su se, sada, vraćali da podele zajedničku sudbinu.
O jadna Srbijo!
Ratnici su ulicama išli pravo napred, govoreći malo, bez gledanja, gurajući se jako, zaustavljajući se bez razloga, zatim iz iznenadnog strašnog očajanja ili iz neke potrebe da viču iz mržnje koja ih je gušila. Neki od njih su onda, odjedanput, zapevali grubim i očajničkim glasom, a bilo je i improvizacija surove ironije, poput ove:
‘O! Jadna Srbijo, sanjala si o carstvu, a evo te sada obična opština!’ Ili ova koja je izazvala opšti smeh:
‘Nisam video moju žarko voljenu već godinu dana. Neka saveznici idu do đavola!’
Stojeći, ispod jednih vrata, jedan krupan momak ranjen u glavu, sa unezverenim očima ispod njegovog prljavog i do pola poderanog poveza, mahao je jednim, bez sumnje negde
opljačkanim, američkim revolverom: ‘Ko hoće revolver? drao se on, dvanaest franaka, dobra prilika za samoubicu!’
Nemajući druga odbrambrena sredstva osim jednog dugačkog četničkog noža koji se nosi u čizmi, ja sam mu otkupio to oružje”, piše švajcarski novinar koji je sa tim nožem kasnije držao albanske bandite na odstojanju.
Potpuno poraženi
Tih dana u Prizrenu, u glavnom štabu odvijala se likvidacija, arhive su spaljivane.
“Još dva tri dana pa će se svi razići. I ljudi koji su se borili i živeli godinama zajedno, vođeni istom idejom i istom velikom nadom, ostali su tamo lice u lice, potpuno poraženi, nemajući više ništa da kažu jedan drugome. Vojvoda Putnik, slab i bolestan, bio je iščezao. U jednom trenutku sam opazio njegovog ađutanta, pukovnika Živka Pavlovića, heroja tog slavnog povlačenja. On se do kraja držao čvrsto, odbijajući svom svojom snagom da poveruje u mogućnost poraza. On je sada išao mlatarajući rukama, ukočena vrata, umornog pogleda i zelenkastog tena, ali uprkos svega, sačuvao je svoj izgled strašnog i dobrog džina”, piše Di Boše.
Podmukli trgovci
Vladala je glad. Albanski trgovci, bezosećajni i surovi, to su koristili da bi izvukli iz vojnika njihov zadnji dinar prodajući im po previsokim cenama najgoru robu koju su imali u dućanima: staru obuću, rasparene rukavice, ubuđano brašno. Zatim su oni otkupljivali od tih izgladnelih za badava njihovu vojnu odeću, čuturice, kaiševe, rublje, te lepe košulje od tvrdog platna koje tkaju kao venčani poklon mlade srpske devojke.
