Švajcarac Pol di Boše, novinar, ratni izveštač i publicista boravio je u Srbiji u vreme Prvog svetskog rata i sa srpskom vojskom se povlačio preko Albanije, o čemu je napisao niz putopisnih tekstova koji su objavljivani u časopisu Journal de Geneve, u periodu od jula 1915. do maja 1916. godine. Tekstove koje objavljujemo u ovom serijalu prikupili su mr Živko Marković, poznati srpski istoričar koji živi u Švajcarskoj i prevodilac dr Miomir Lj. Marinković.
“Vest o ponovnoj ofanzivi odmah se raširila po celoj zemlji. To kao da je bila jedna velika tajna svakom poznata i koju se svako trudio da sakrije. Odjedanput se kod svih probudila nada. I živelo se, od minuta do minuta, pod surovom napetošću. Kriza je dostigla svoj vrhunac. Svi su shvatili da se igra zadnja partija i da bi posle sve bilo završeno”, piše Di Boše o atmosferi pred borbu na Kačaniku.
Besane noći
U tekstu objavljenom 15. marta 1916. godine u švacarskoj štampi, ratni izveštač sačuvao je od zaborava atmosferu koja je vladala u srpskim redovima pred dane koji će odlučiti sudbinu čitavog naroda.
“Nije se više spavalo. Govorilo se samo tihim glasom. Već odavno su sve mogućnosti bile uzete u obzir, ili odbačene. Niko više nije pokušavao da razmišlja i najinteligentniji su se sada izražavali kao deca. Društveni život je prestao. I te hiljade ljudskih bića, očekujući, svako u samoći svog srca, odluku svoje sudbine, ostali su tamo, lice u lice, gledajući se kao da se nikada nisu videli…
Ime Kačanika bilo je u svim mislima i na svim usnama. Raširile su se najprotivrečnije i najfantastičnije vesti. Pričalo se više puta da su saveznici, dolazeći u pomoć, zauzeli Skoplje. Jedne noći, srpske trupe su zauzele Kojane, jedan strateški važan položaj. Sutra su ga ponovo izgubile, zatim ga ponovo osvojile.”
Ugašena nada
Posle jedne pobede Moravske divizije u samoj sredini klanca vesti su prestale da stižu. Tada je svima bilo jasno da je nestala i zadnja nada i da više ni na koga ne bi trebalo računati.
Poslednji ostaci onoga što je nekad bio jedan narod, piše Di Boše, krenuli su putem za Prizren, zadnjim, jedinim… I njemu nije preostajalo ništa drugo nego da ih sledi, ali ratni izveštač je želeo da vidi veliku bitku, pa se pridružio jednom artiljerijskom konvoju ne bi li došao do borbene linije.
“Iz Lipljana, malog sela kosovske ravnice, konvoji su još odlazili u pravcu Ferizovića, zadnje stanice iza borbene linije. Šezdeset kilometara železničke pruge, to je sve što su Srbi još držali od svoje nacionalne mreže. Topovi su bili pokriveni blatom, a zaštitni štitovi sve deformisani od metaka i eksplozija granata. Sedeći na njihovim oruđima, čučeći među točkovima, vojnici su izgledali ravnodušni i mirni. Taj mali put od jednog do drugog fronta, bio je za njih pravi zgoditak, razonoda. To su iskoristili da se odmore i da ni na šta ne misle. Govorili su malo. Ipak sam doznao od njih nekoliko da su se dva bugarska eskadrona, čovek po čovek, provukli kroz linije i iskasapili, na putu za Prištinu, pravo iza nas, sve vozače jednog konvoja. Samo je jedan uspeo da se spase sa dvadesetak rana u leđima.”
Zadnja stanica
Švajcarskog novinara u Ferizoviću, zadnjoj stanici iza borbene linije dočekala je gužva i zaglušujuća topovska buka.
“Na železničkoj stanici su se užurbano istovarivali materijal, municija, konji. Pešadinci, silazeći iz vagona su se razmeštali uz prugu, očekujući naređenja, u blatu do gležnjeva. Štab konjičke divizije se smestio u jednom vagon-restoranu postavljenom na sporednom koloseku. Sa krova vagona se razgranavala čitava mreža telegrafskih kablova. Kroz vrata od vagona su se videli oficiri nagnuti nad kartama i izveštajima…
Palanka je takođe bila prepuna ljudi. Svi dućani su bili pretvoreni u kasarne, ambulante ili konjske štale. Lomili su drvene izloge da bi ložili vatru, jer je bilo hladno, a isti strašni vetar je još uvek duvao. Civilno stanovništvo je pobeglo. Samo nekoliko starih muslimana u crno-beloj albanskoj narodnoj nošnji, izgleda blagog i fatalističkog, lutali su uskim grubo popločanim uličicama pre punih odvratnih ostataka, komada sirovog mesa, starih isflekanih zavoja, čaura od metaka i komadi drveta”, piše Di Boše.
Žal za Srbijom
Prilikom izlaska iz Ferizovića Pol di Boše sreo je dva stara Turčina, koja su ga pozvala da dođe i čučne pored njih ispred bakarnih mangala i ogreje ruke. Govorili su na lošem srpskom.
“Žao mi je, mnogo mi je žao Srbije”, rekao je jedan od njih švajcarskom novinaru, “Srbi su vrlo dobri za nas. Sada, ovde, nemamo ništa da pojedemo, a i drvo nedostaje…” Posle razgovora sa Turcima Di Boše je nastavio u pravcu klanca. Srpsku vojsku koja se, kako je kasnije saznao, nalazila znatno isturenije nije uspeo da nađe. Upao je u bugarsku baražnu vatru, kojom su sistematski tukli teren iza srpskih linija.
Napad Bugara
Kada se vratio u Lipljan Di Boše je shvatio šta se desilo u njegovom odsustvu.
“Jedna jaka banda bugarskih komita je napala železničku stanicu, ali bila je saterana u bekstvo mitraljeskom vatrom, a Albanci koji su ostali verni, u velikom su ih broju masakrirali.
Uostalom, borba je bila već manje žestoka i neprekidno su prolazili mnogobrojni odredi koji su se borili u povlačenju, artiljerija bez municije, iscrpljeno ljudstvo, premoreni konji. Noću, na pustom i mračnom grebenu, sada vrlo udaljenom, šrapneli su crtali lepe crvene cvetove.”
