Švajcarac Pol di Boše, novinar, ratni izveštač i publicista boravio je u Srbiji u vreme Prvog svetskog rata i sa srpskom vojskom se povlačio preko Albanije, o čemu je napisao niz putopisnih tekstova koji su objavljivani u časopisu Journal de Geneve, u periodu od jula 1915. do maja 1916. godine. Tekstove koje objavljujemo u ovom serijalu prikupili su mr Živko Marković, poznati srpski istoričar koji živi u Švajcarskoj i prevodilac dr Miomir Lj. Marinković.
Pol di Boše do detalja je opisao stanje srpskih vojnika u Prištini dok su čekali voz koji će ih odvesti prema Kačaniku, gde se tada vodila odlučujuća bitka.
“Stojeći, čučeći, u grupama, ostajali su tamo nepokretni, nemi, ravnodušni na sve. Pre tri dana, oni su se još borili sa Nemcima, a sada će ići da se sukobe sa Bugarima. Njihova preplanula lica nisu odavala nikakva osećanja. Samo u pogledu, ta mirna tuga, taj izgled nepažnje i odsutnosti kao kod sluga osuđenih da svakog dana otpočinju isti posao”, piše on u tekstu objavljenom 12. marta 1916.
Opanci i šajkača
Većina srpskih vojnika nosila je uniformu, šajkaču, opasač sa dva redenika metaka, veliku dvojnu fišekliju i bombu. Drugi, stari, zadržali su njihovu seljačku odeću, od grube braon vune crno opšivenu, mali prsluk i pantalone stegnute oko lista. Gotovo svi su nosili opanke, koje Švajcarac opisuje kao “teške mokasine sa uzdignutim vrhom”, a lične stvari i namirnice koje su im preostale nosili su u običnoj torbi preko ramena ili u nekoj staroj torbi od platna sa tankim kaiševima, obešenoj na ramenima.
“Bilo im je hladno. Da bi se zaštitili od vlage i snega koji ih je šibao po licu, oni su zavezali svoja šatorska platna oko glave i umotali se u njih kao u jednoj ogromnoj kabanici sa kapuljačom. Gledajući ih tako nepomične pod udarima vetra reklo bi se da su piramide od snega i leda. Kroz uske otvore platna, između inja na obrvama i zaleđenih brkova, videli su se samo natečeni očni kapci, vlažno sevanje očiju, mršav i crveni most nosa. Nekolicina ih je drhtala celim telom kao bolesni konji. Drugi, previše iscrpljeni da bi još reagovali, tiho su stenjali”, opisuje novinar.
Ravnodušni na patnje
U kancelariji šefa železničke stanice, Di Bošeov pogled privuklo je lice jednog oficira, koji je spavao u ćošku.
“Najzad, kad se probudio, ja sam ga prepoznao po očima. Sve drugo na njemu je bilo neprepoznatljivo. Ja sam ga video pre tri meseca, živahnog i mladog, a sada sam imao pred sobom jednog prosedog čoveka, ogrubelog lica sa dubokim borama. On je shvatio moje zaprepašćenje i osmehnu se, bolnim blago ironičnim osmehom.
Kako možete još da se čudite, izgledalo je kao da kaže, nije li sada sve beznačajno? Izašli smo zajedno. U prolazu mi je pokazao svoje ljude, komandovao je jednom četom
mitraljezaca, ravnodušnih na patnje.
‘Pogledajte ih, reče mi, već sedmicu dana oni se hrane samo sa nekoliko pregršti belog pasulja. Mi smo upravo završili petodnevni usiljeni marš. Juče smo prevalili 52
kilometra, noću nismo spavali, uzećemo voz večeras i sutra ujutru, posle još jedne noći bez sna, počećemo ponovo da se borimo!”
Suze zbog biskvita
Oficir je zatim poveo novinara prema jednom malom hangaru gde su boravili njegovi poručnici, seljaci koji su se istakli i koji su jednostavno zašili crvenu i zlatnu epoletu na svoj vojnički šinjel.
“On je bezuslovno hteo da podeli sa mnom svoj oskudan doručak: dva tvrda jaja, kukuruzni hleb i malo belog sira. Odavno nisam bio na takvoj gozbi. Njegovi vojnici su nas posluživali. I oni, koji su skapavali od gladi, osmehivali su se gledajući nas dok smo jeli. Ali, u istom momentu, stiže naređenje, uveče, pri polasku, da vojnici treba da dobiju biskvit. Na tu vest, ljudi, svi solidni momci, seljaci širokih pleća i ogromnih pesnica, pogledali su se u tišini. Imali su gotovo suze u očima. Prizor te radosti učini mi se strašnijom od svih beda kojima sam prisustvovao”, zaključuje Švajcarac.
Okovani ledom
Pešačeći do logora kombinovane divizije, Švajcarac je posmatrao obližnja polja, pokrivena trupama koje su odlazile prema famoznom klancu Kačanik.
“Vojnici, sa šatorskim platnom vezanim oko glave, pokriveni zaleđenim snegom, dugačkim komadima leda na brkovima, od hladnoće, bili su bledi kao krpa. Sa svakim korakom, sav taj led je pucao i stvarao buku kao da je pancir. I volovi su bili u belom oklopu i njihove oči su izgledale u njemu kao dve male crne rupe. Stalno su padali. Onda su bili odgurani na ivicu puta. Neki su odmah uginuli, ali većina je umirala satima. Video sam ih tako na stotine… Jedna banda Albanaca u ritama i starih Ciganki sa licima veštica bacile su se na jednu od tih lešina, grokćući kao životinje dok su je derale na licu mesta”, piše Di Boše.
Susret sa starcima
Stigavši na mesto gde je par dana ranije logorovao sa kombinovanom divizijom Pol di Boše je zatekao praznu poljanu.
“Prvo sam poverovao u to da sam se prevario, ali uskoro sam morao da pogledam istini u oči: kolona je otišla. Na mestu gde smo, tri dana ranije, zapalili našu vatru, bio je sada na
položaju jedan top. Na grebenu, gde su bila poređana kola, bila su samo tri velika psa koja su se upravo borila za iznutrice jednog vola. U potoku, dole, jedan napušten konj,
ranjen ili iscrpljen, tražio je u snegu jedno mesto da lipše u miru. Pala je noć i vetar se znatno pojačao, videvši da gori vatra malo dalje otišao sam da vidim. Vojnici su tamo čučali u grupi, očigledno jedno odeljenje ostavljeno za obezbeđenje povlačenja. ‘Stoj!’ uzviknu jedan. ‘Prijatelj sam, odgovorih, ko ste vi?’ ‘Starci!’ odgovori on”, opisao je novinar susret sa vojskom staraca.
