Švajcarac Pol di Boše, novinar, ratni izveštač i publicista boravio je u Srbiji u vreme Prvog svetskog rata i sa srpskom vojskom se povlačio preko Albanije, o čemu je napisao niz putopisnih tekstova koji su objavljivani u časopisu Journal de Geneve, u periodu od jula 1915. do maja 1916. godine. Tekstove koje objavljujemo u ovom serijalu prikupili su mr Živko Marković, poznati srpski istoričar koji živi u Švajcarskoj i prevodilac dr Miomir Lj. Marinković.
Povlačeći se prema Makedoniji srpska vojska stiže do Kuršumlije, koju specijalni izveštač u tekstu objavljenom 8. marta 1916. godine u švajcarskoj štampi opisuje kao “veliku, potpuno belu varošicu sakrivenu u dolini okruženoj žutim i braon brežuljcima”.
Kolona u kojoj je bio i Di Boše smestila se na jednoj strmoj i goloj padini, na vetrometini, da bi odatle, korak po korak, obezbeđivala evakuaciju municije. Tu će provesti nekoliko dana.
Zašto rat?
“Naša kola, teško vozilo prekriveno neporomočivom ciradom postavljenom na polukružne drvene obruče, koja su vukla dva ogromna vola, nalazila se na čelu kolone. Naša dva konja, izgladnela i iznurena, bila su privezana na zadnju prečagu i drhtala su stisnuta jedno uz drugo. Vozač Stanko, rudar iz Timoka, takođe, bio je bolestan. Satima je čučao na zemlji, temenom oslonjenim na jedan točak, sa rukama oko kolena. Lice mu je bilo vrlo bledo, a oči užarene. S vremena na vreme me je tiho dozivao da mi priča o svojima. Ili opet, tihim i bolnim glasom me je ispitivao sa dečijom upornošću i bezazlenošću: ‘Kaži mi, brate, da li ti veruješ da je Srbija zaista izgubljena?’ Zatim je utonuo u svoje sanjarije: ‘Zašto rat, zašto?…’
Talas izbeglica
Nekoliko koraka naviše, bio je greben uzak i ogoljen. Upravo su artiljerci, koristeći stare zaklone podignute za vreme turskog rata, postavili jedan top da zaustavi nemačke aeroplane čija se poseta očekivala svakog trenutka. Odmah iza je bilo nebo, tamno zimsko nebo sa teškim crnim oblacima. Selo, dole, i njegovo celo okruženje je bilo prepuno sveta, to je bila neobična graja od kola, topova, ljudi, konja i volova. Talas je stizao sa severa, putem, i širio se trgovima i ulicama, razlivao po padinama, vijugao u svim pravcima, zastajao za trenutak, zatim se odlivao kroz jedan usek između dva brežuljka kao da je usisan od jednog nevidljivog vodopada. Sa svih strana dim logorskih vatri kao šuma tankih sivih stubova, penjao se prema nebu. A vatre, kada je pala noć, poređale su se u pomračini jedna iznad druge kao cveće u živoj ogradi”, piše on.
Grad ranjenika
Pol di Boše piše da je u tom trenutku celokupno građanstvo već otišlo iz Kuršumlije. Viša komanda je takođe napustila mesto. Ostali su samo niži zvaničnici, nekoliko lekara i komandanti zadnjih jedinica u povlačenju. Nije bilo više ni novosti o vladi i vrhovnoj komandi.
“Vojna postaja bila je opsednuta masom ranjenika, zaostalih i zalutalih vojnika. Tražili su hleba. Ali su ga samo teški ranjenici dobili. Što se tiče drugih, oni su svi dobijali isti odgovor, rečenim namerno grubim tonom: ‘Jedi kukuruz!’ I želeći da se izvini zbog svoje upadljive grubosti, starešina, okrenuvši se prema meni, šapnu mi tihim glasom: ‘Ja im ipak ne mogu reći da je sve izgubljeno, da saveznici neće više doći i da će odsad kroz petnaest dana nestati brašna.’
To je bio jedan kapetan, veliki, vitak i plav, neuredne kose ispod šapke, koji je zbog starih rana bio nesposoban za aktivnu službu. Na ulicama više nije bilo nijedne žene. Sve je bilo zatvoreno osim jedne apoteke, jedne berbernice i jedne jedine kafane…”
Pustinja i tišina
Neprijatelj je stalno napredovao, pa je kolona u povlačenju ponovo krenula na put.
“Duvao je strašan vetar i često je padala kiša. Najzad, ipak, prešavši zadnji klanac i visinsku liniju sa mnogim manjim belim bunkerima, koji su bili na staroj srpsko-turskoj granici, iskrsli su ispred nas, vrlo daleko, velika ravnica Makedonije i plavi zid albanskih Alpa. Ulazili smo u staru muslimansku zemlju. U nedogled žutom i belom travom pokriveno, brazdama isečeno, ogromno prostranstvo malih močvara i grmlja. Samo neki put stado majušnih volova, jedno albansko selo, sve zatvoreno ogradom i visokim zidovima, ili nekoliko domorodaca podmuklog i lošeg izgleda. Osim toga, svuda mir, pustinja, napuštenost i tišina”, opisuje Di Boše.
Priština na vidiku
Kolonu u pokretu Di Boše opisuje kao ogromnu i krivudavu reku, koja pravi slabu, ali neprekidnu buku.
“Sa obe strane, kao olupine izbačene na šljunkovitu obalu, leševi ljudi, konja i volova su bili stotinama razbacani na tlu. I žuta zavesa od prašine podignuta od točkova kola i topova, kopita vučne stoke i vojničkih sandala, dizala se kao dim, lebdela po vetru, cepala se, padala kao kiša na ravnicu ili odjedanput uzletala, utapala se u teške velike crne oblake koji su se brzo kretali nebom. Najzad na vidiku Priština. Ona nam se pojavi naglo u podnožju zadnje padine, u svoj svojoj veličini, svojim minaretima, svojim džamijama, svojim dugim zidovima od nabijene zemlje, svojim uskim ulicama, svojim barama i potocima. Posle tog svog vremena provedenog po planinama i u pustinji, ona nam je izgledala ogromna. Ali gužva je bila toliko velika da nije bilo načina da uđemo i bili smo primorani da logorujemo daleko od kuća, na jednoj strmoj i ogoleloj padini”, navodi on.
