Švajcarac Pol di Boše, novinar, ratni izveštač i publicista boravio je u Srbiji u vreme Prvog svetskog rata i sa srpskom vojskom se povlačio preko Albanije, o čemu je napisao niz putopisnih tekstova koji su objavljivani u časopisu “Journal de Geneve”, u periodu od jula 1915. do maja 1916. godine. Tekstove koje objavljujemo u ovom serijalu prikupili su mr Živko Marković, poznati srpski istoričar koji živi u Švajcarskoj i prevodilac dr Miomir Lj. Marinković.
Cela srpska vojska se povlačila kroz planine prema ravnicama Makedonije. Di Boše piše da se to povlačenje odvijalo na dva loša puta koja su vijugala na dnu uskih klanaca i malih
šumovitih dolina. Jedan, na zapadu, vodio je od Kraljeva preko Raške za Mitrovicu i Novi Pazar. Zadnji talas trupa kojima je neprijatelj bio za petama slivao se na put, na istoku, naporniji i teži, koji je povezivao direktno Kruševac sa Prištinom, i Švajcarac se nalazio u toj koloni.
Prolaz kroz klanac
“Prolaz kroz te beskrajne klance uzeo nam je osam dana stalnog marša, neprekidnih napora, mučnih oskudica. Trebalo je napuštati, jedan za drugim, odlične položaje, sa kojih bi se neprijatelj mogao nedeljama zadržavati. U stvari, naša situacija je bila veoma opasna: napredujući istovremeno jednom bočnom dolinom, na istoku, i ravnicom na jugu, Bugari su se upinjali u očajničkom naporu da preseku put po sredini i u isto vreme da nam zatvore izlaz iz klanca. Trupe za zaštitu, veoma malobrojne u odnosu na neprijatelja, loše snabdevene i premorene, uzalud su se herojski borile i pored trenutaka uspeha, neizbežno bi pokleknule, a trebalo je delati brzo. Odeljenja za obezbeđenje pozadine su se povlačila korak po korak iza nas. Mi smo živeli u buci topova i puškaranja sa kojom su se stalno mešali konfuzni glasovi koji su dolazili dužinom celog puta: uzvici ljudi, škripa osovina na kolima, gacanje volova, ržanje konja”, navodi ratni izveštač.
Iscrpljeni i gladni
Među vojnicima je vladala glad.
“Od hrane su imali samo sirovi kupus, kukuruzno klasje i one male tvrde tikvice koje se daju stoci. Međutim, neki su brižljivo nosili komad sirovog mesa nataknut na bajonet ili živu kokošku koju su držali za noge, sa glavom nadole. Nekolicina snalažljivih, takođe, uspeli su da otmu jedno svinjče. Pošto su ga ispekli, uveče, na logorskoj vatri, nosili su ga gordo na ramenima, nataknutog na dugačkom kolcu, i sekli su s vremena na vreme jedan odrezak. Iz daljine bi se reklo neki slavni trofej… Heba više nije bilo, a čak često ni vode”, piše novinar.
Što je više kolona napredovala, put je bio sve gori. Blato je često bilo do osovina kola, pa su se neretko kola zaglavljivala u blatu i zbog čega se cela kolona zaustavljala.
Volovi činili čuda
“Srpski volovi su činili čuda. Izgladneli, imajući za piće samo tečno i lepljivo blato, šepajući na sve četiri, vratom usečenim jarmom, oni su stalno išli i njihovi goniči su ih jednostavno sledili. Oficiri nisu imali da brinu ni o čemu, vojnici i životinje su bili savršeno uvežbani i radili su svoj posao mahinalno, po navici, bez razmišljanja. A ipak, gužva je bila strašna: bilo je četrdeset hiljada vozila međusobno upletenih praveći sa mnoštvom izbeglica i vojnika jednu kompaktnu i amorfnu masu koja je lagano oticala prema jugu, kroz jedini još otvoren izlaz. Manje natovareni, slobodni u svojim pokretima, građanske izbeglice su nas brzo preticale. To je uvek bio isti defile bede. Provlačeći se između malih grupa zvaničnika, železničkih službenika, zarobljenika u ritama, bilo je besposlenih oficira, regruta koje su najhitnije prebacivali u pozadinu, dečaci koji su odlazili sa puškom na ramenima, kundakom nagore. Ali žene i deca su bili retkost, budući da je većina već odavno otišla, a drugi su ostali u Kruševcu. Što se ranjenika tiče, i njih nije bilo mnogo. Pošto zdravstvena služba nije više funkcionisala, poveli su samo one koji su još mogli da idu, drugi su ostali tamo gde su pali…”
Srpski seljak
U tekstu koji je objavljen 22. februara, Di Boše je opisao i srpske vojnike, kao i svoje prijateljstvo sa njima.
“Vojnici u koloni su malo govorili. Bili su tužni i umorni i jedva da su dizali glavu kada bi se pojavio neki nemački aeroplan. To su bili u većini timočki rudari, rumunske rase, preplanutog lica, sjajnih očiju, sa teškim kapama od ovčje kože. Proživeo sam s njima neponovljive sate. Pričali smo o njihovoj zemlji koju sam poznavao, o svim tim prethodnim ratovima. Terajući već četiri godine svoje volove po svim balkanskim putevima, postali su ravnodušni na sve, živeći u nekoj vrsti nostalgičnog i bolnog sna, nemajući više u srcu ni nade ni mržnje, samo jednu ogromnu žalost i, nekada, detinje čuđenje o tolikim užasima.
I ja sam uskoro sklopio sa tim jednostavnim ljudima dragocena prijateljstva, jednodnevna prijateljstva, čoveka sa čovekom, koja su se uvek izražavala samo jednim gestom, pogledom ili jednostavnom promenom u glasu, ali kako dirljivo i retko. Mi smo se sreli pre kratkog vremena i uskoro ćemo se zauvek razići; međutim, siguran sam u to, oni bi za mene poginuli, vrlo jednostavno. Takav je srpski seljak…”
Noći u logoru
“Noću smo se zaustavljali nekoliko sati, bilo gde, prema tome koliko nam je dozvoljavala gužva na putu i strmina padine. Komandant je davao naređenja i odmah je napravljen logor za ljude i životinje. To je rađeno automatski, na uvek isti način. Deset minuta, najviše četvrt sata, i sve je bilo na mestu, kola poređana i volovi vezani za male kočeve. Na uskom prostoru između linija koje su delile odrede onda je paljena vatra. Čučeći u krugu, ljudi su pružali svoje ukočene ruke prema crvenoj treptavoj vatri. Neki put se čula, kroz mračnu i vlažnu pomračinu, tužna i plačljiva violina nekog vojnika Ciganina ili pesma frule niske i blage boje zvuka. U to strašno vreme uopšte se nije spavalo i tu se ostajalo satima po ledenom vetru i kiši u oštrom dimu sirovog drveta”, opisao je švajcarski novinar kako je postavljan logor i kako su izgledale noći prilikom povlačenja.
