Švajcarac Pol di Boše, novinar, ratni izveštač i publicista, boravio je u Srbiji u vreme Prvog svetskog rata i sa srpskom vojskom se povlačio preko Albanije, o čemu je napisao niz putopisnih tekstova koji su objavljivani u časopisu Journal de Geneve, u periodu od jula 1915. do maja 1916. godine. Tekstove koje objavljujemo u ovom serijalu prikupili su mr Živko Marković, poznati srpski istoričar koji živi u Švajcarskoj i prevodilac dr Miomir Lj. Marinković.
Povlačenje srpske vojske i izbeglica preko vrleti Albanije pokrivenih snegom započelo je krajem jeseni 1915. godine. Francuski maršal Žozef Žofr rekao je: “Povlačenje naših saveznika Srba, pod okolnostima pod kojima je izvršeno, prevazilazi po strahotama sve što je u istoriji kao najtragičnije zabeleženo.”
Noć pred odlazak
Patnju i stradanje Srba tokom povlačenja zabeležio je i u svojim tekstovima verno dočarao švajcarski novinar Pol di Boše. Opisao je mračnu atmosferu u Mitrovici, Kraljevo zakrčeno izbeglicama i pripremanje evakuacije u Kruševcu.
“Di Boše, zajedno sa jednim dopisnikom Dejli Grafika, nijedan drugi novinar se nije nalazio u tom predelu i samo su oni dobili dozvolu da dođu u samu zonu operacija, uputio se za Paraćin, prepun ranjenika… Tamo je sve nedostajalo, hleb i novac, ali pripremani su položaji za odstupanje i topovska buka se neprestano približavala. Faktički, povlačenje je odlučeno za sutra. Surova je bila ta noć provedena kod šefa stanice jednog susednog sela, koji je čekao, sa svojom mladom ženom, naređenje za odlazak. Seoce je bilo prazno; samo jedan sto sa telegrafskim aparatom na njemu, obaveštavao je skoro neprekidno o pokretu neprijatelja. Oko ponoći, po jednom strašnom vremenu, stiglo je naređenje da se dignu u vazduh skladišta, da se stanovništvu otvore vagoni sa robom, zatim uteći sa zadnjim trupama iz obezbeđenja, bez saznanja da li će se proći, austrijska vojska je napredovala usiljenim maršem da preseče odstupnicu”, piše švajcarski istoriograf J. Major u tekstu objavljenom u časopisu “Gazette de Lausanne”, početkom februara 1916.
Izgladneo i blatnjav
Kada je Di Boše stigao u Kraljevo, grad je bio zakrčen izbeglicama.
“Uzbuđena masa je ispunila ulice, vojnici, iscrpljene izbeglice, ranjenici, svi su na slepo u noći tražili put. U hotelu Pariz, jedino otvorenom, bila je nezamisliva gužva, međutim mogao se ponekad dobiti u kuhinji tanjir lošeg ragua. Za čudo, sve se malo pomalo organizovalo, toliko su Srbi stekli naviku, u toku nekoliko godina, na nagle seobe”, opisuje on stanje u ovom srpskom gradu.
Di Boše i dopisnik Dejli Grafika putovali su ponekad u furgonu, sedeći na sanduku sa granatama, ponekad pešice, sa neprijateljem iza leđa. Dani su proticali u strašnoj buci topovske i puščane vatre, pod pretnjom osvajačkih aviona sa neprekidnom bukom koju je stvarala masa u povlačenju, uzvici, škripa, topot, rzanje, kiša, blato, strašno drmusanje i beskrajna odricanja.
U Prizrenu, gde je stigao izgladneo, blatnjav i pun vaši, Di Boše je toplo primljen od strane glavnog štaba. Intervjuisao je i Pašića dok se spremao da među poslednjima napusti svoju izgubljenu otadžbinu.
Na smrtonosnim albanskim stazama švajcarski novinar sreo je i kralja Petra. Suveren i novinar su govorili o Švajcarskoj i kralj mu je pokazao sat koji je dobio na federalnom takmičenju u streljaštvu u Lucernu. Di Boše je zabeležio da je stari kralj prijateljski razgovarao sa vojnicima koje je sretao, trudeći se, pod ogromnom tugom, da bude srdačan, jednostavan i neki put skoro veseo.
“Čestitajmo g. Di Bošeu što se izvukao odatle i nas osvojio svojim živopisnim kazivanjem, uostalom bez ulepšavanja, bez ikakvog traga razmetljivosti, ili čak književnosti, veličinom tih jedinstvenih dela”, piše J. Major i zaključuje da Di Bošeovi tekstovi “u sažetoj formi sadrže sve ljudske patnje”.
Hiljade mrtvih
Tokom povlačenja preko Kosova, Metohije, Crne Gore i Albanije, usled hladnoće, gladi, bolesti i borbi s Albancima stradalo je više od 240.000 ljudi, a na ovom putu srpski narod je doživeo jedan od najvećih egzodusa u svojoj istoriji.
Na ostrvo Krf stiglo je 135.000 srpskih vojnika, a u Bizertu oko 12.000. U zvaničnom izveštaju ministra vojnog generala Božidara Terzića, predsedniku vlade Nikoli Pašiću piše da je nestalo, umrlo, poginulo ili zarobljeno 243.877 ljudi.
Značajna svedočanstva
U srpskoj književnoj istoriji malo je dela koja opisuju povlačenje srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Od onih koji su štampani u srpskoj publicistici, najpoznatiji su tekstovi Ogista Bopa, Anri Barbija, Grigorija Nikolajeviča, Trubeckog i Milostislava Bartulice, a njihov istorijski značaj je ogroman.
Ogist Bop, francuski diplomata, bio je u koloni koja se povlačila ka jugu Srbije tokom jeseni 1915. godine. Ostavio je bogato svedočanstvo o stanju koje je zatekao u Mitrovici neposredno pred povlačenje. Uspomenama iz Mitrovice posvetio je jedno poglavlje u knjizi “Za srpskom vladom od Niša do Krfa: 20. oktobra 1915 – 1919. januara 1916”.
Anri Barbi ratni dopisnik pariskog “Journala” i drugih francuskih listova za vreme balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, izveštavao je evropsku javnost o uspesima i pobedama srpske vojske tokom balkanskih ratova. Njegovi zapisi, puni živopisnih detalja koji najbolje ilustruju tragediju jednog naroda objavljeni su u delima “Sa srpskom vojskom: tragična epopeja jednog naroda” i “Srpska epopeja – agonija jednog naroda 1915”.
Grigorije Nikolajevič Trubeckij, ruski poslanik u Kraljevini Srbiji takođe se povlačio sa srpskom vojskom i izbeglicama, a svoja sećanja na taj mukotrpni i opasni put zabeležio je u svome delu “Rat na Balkanu 1914-1917 i ruska diplomatija”.
Milostislav Bartulica, dalmatinski publicista i književnik, opisao je prelazak srpske vojske i izbeglica preko gudura i planina Kosova, Metohije, Crne Gore i Albanije do obala Jadranskog mora u svojoj knjizi “Raspeće Srbije”.
