Švajcarac Pol di Boše, novinar, ratni izveštač i publicista boravio je u Srbiji u vreme Prvog svetskog rata i sa srpskom vojskom se povlačio preko Albanije, o čemu je napisao niz putopisnih tekstova koji su objavljivani u časopisu Journal de Geneve, u periodu od jula 1915. do maja 1916. godine. Tekstove koje objavljujemo u ovom serijalu prikupili su mr Živko Marković, poznati srpski istoričar koji živi u Švajcarskoj i prevodilac dr Miomir Lj. Marinković.
Sledeći Dunav od Beograda ka rumunskoj granici, švajcarski ratni izveštač stiže do Smedereva. U tekstu objavljenom 22. jula 1915. ovaj deo obale opisuje kao niz malih platoa prekinutih visokim odronima, strmim padinama i često šumovitim vododerinama, a kako navodi, ceo kraj je zasađen vinogradima.
Jurišalo 250 junaka
“Na tom terenu koji je povoljan za iznenađenja gde se odigrala, zadnje jeseni, jedna od najogorčenijih borbi ovog rata. Austrijanci su tada zauzeli ceo zapadni deo zemlje i ugrozili Beograd. Da bi zaokružili svoju ofanzivu, oni su hteli još da osvoje prilaz glavnom gradu sa istoka i da se dokopaju smederevskih visina. Stoga, jednog lepog jutra, jedan jak austrijski puk se iskrcao na dva kilometra od malog grada… U tom momentu Srbi su tu imali samo trupe trećeg poziva što odgovara našem landšturmu. Ali, ti stari vojnici su hrabro odolevali 12 sati ponovljenim naletima neprijatelja. Počeli su, međutim, da gube teren kada je, odjedanput, najavljeno pojačanje. To su bile dve čete sa Vardara, poreklom Makedonaca sa od Turaka osvojenih teritorija. Oni su prešli rastojanje od skoro 45 km za šest i po sati. Njihov komandant im je dao jedan sat odmora, zatim, ostavivši jednu četu u rezervi, naredio drugoj da odmah ide u protivnapad bajonetom bez ijednog opaljenog puščanog metka. Time je hteo da poštedi svoje vojnike nervoze prve borbe na rastojanju. Udar je bio strašan. Makedonci su se stalno vraćali u borbu i tukli su se pevajući. To što su pevali nisu bile melodije iz njihove zemlje, već stare herojske pesme Srbije, njihove nove otadžbine. Iznenađeni silinom i munjevitošću napada, Austrijanci su počeli da se povlače. Zatim, iznenada, na celoj liniji, popustili i počeli da beže u pravcu reke. Srbi su, onda, napravili pravi masakar. Tako je, intervencija tih 250 junaka odlučila ishod bitke. I to su baš ti ljudi koje bi Bugarska htela sada da oduzme od Srbije, sa kojom su oni od sada vezani neuništivim vezama”, piše Di Boše.
Smederevski Napoleon
Švajcarski novinar imao je priliku da poseti sve utvrđene tačke u okolini Smedereva, a u svom izveštaju zaključuje da je odbrana grada divno organizovana. O strateškim detaljima nije smeo da govori, ali je neke stvari ipak otkrio.
“Ima, međutim, dve stvari koje mi se čine da je dobro da ih otkrijem, sa čisto vojne tačke gledišta, to je veština sa kojom Srbi znaju da postave i prikriju svoje baterije i odlična upotreba poljskog telefona. Zasluga za tu organizaciju pripada uostalom velikim delom komandantu sektora.”
Njegovi oficiri i vojnici to dobro znaju i nazvali su ga ‘smederevskim Napoleonom’. Sa njim bi išli svuda. Ne prevelik, srednje korpulentnosti, elegantan i vitak, inteligentnog lica, plave kose i svetlih očiju, on neodoljivo privlači sve koji mu se približe. Više puta odlikovan zbog svoje izvanredne hrabrosti, nikada nije bio ranjen. U najvećem jeku bitke, on je na najisturenijem položaju, sa cvetom u ruci, hrabri svoje vojnike šalama i pesmom. Tako dobro da kod njih inspiriše jedno skoro sujeverno divljenje. A onima koji im govore o njemu, odgovaraju s osmehom ovom izrekom koja je postala poslovična među njima: ‘Na nebu je dragi Bog, a u Smederevu je komandant S!’ Ja sam živeo nekoliko dana u neposrednoj blizini tog oficira i njegovog štaba. Dan je provodio svako na svojoj strani, na položajima, zatim, uveče, stražarska služba obavljena, svi su se prikupili. I onda oko krčaga sa vinom boje zlata, ćaskanje i pesma do jutra. Sa sata na sat, jednostavno, neko je ustao bez buke, uzjahao svog konja i otišao je na svoju dužnost. Ostali su onda, bez ijedne reči, sabili redove. I onda se govorilo o okršajima dana, prethodnim ratovima, nestalim prijateljima…”
Popova pesma
Na novinara je u Smederevu jak utisak ostavio i jedan pop, vojni sveštenik, koji je divno pevao. S vremena na vreme, on bi zapevao neku staru narodnu, ratnu ili ljubavnu pesmu.
“I te sirove melodije, pune strasti, nasilja, dobrote i žalosti istovremeno dopirale su kroz noć daleko do reke, remeteći tako austrijske stražare na dužnosti. Uostalom, to nije bilo prvi put da je neprijatelj čuo taj glas. Jednog dana je on spasao život mnogim vojnicima. To je bilo u rovovima kod Gučeva na frontu na Drini. Vatra Mađara je strašno opustošila srpske redove. Borci su bili iscrpljeni višednevnim borbama. Bacivši svoju pušku, pop je zapevao jednu mađarsku baladu. Paljba se usporila odmah, a zatim prestala. Šarm je delovao. Zavladala je tišina koju se niko nije usudio da prekine. Ali, malo kasnije, kad se trupa oporavila, popov glas se ponovo čuo. Ovog puta je to bila srpska himna. I odmah je pucnjava žestoko otpočela… Posle rata, imena komandanta Smedereva i popa njegovog prijatelja će se pojaviti često u vojničkim pesmama i pesmama zadnjih guslara, tih bardova seljačkih koji pevaju o podvizima junaka praćenim na jednoj vrsti violine, sa samo jednom žicom, koju drže stegnutom kolenima”, navodi Di Boše.
Mali, beli grad
Di Boše je u svom članku švajcarsku javnost upoznao i s izgledom tadašnjeg Smedereva:
“To je jedan mali, beli i veseli gradić izgrađen u podnožju jednog kruga od okruglih brežuljaka, na obali reke. To je, u vreme mira, jedna od najživljih luka Srbije. Ali, sada trava raste na pustim kejovima i ispred praznih skladišta. Mnogi stanovnici su otišli isterani bombardovanjem, a oni koji su ostali ne izlaze uopšte. Oni žive zatvoreni u svojim kućama s osećanjem jalovog i bolnog očekivanja. Smederevo, srećan grad, proslavljen u celoj zemlji zbog svog dobrog vina, bogatstva i blage klime, danas liči na jedno veliko malo sumorno selo. Na obali reke, štiteći grad svojom ogromnom masom, uzdiže se stara tvrđava, jedan ogroman pravougaonik sa belim zidovima pojačan sa dvadesetak velikih četvrtastih kula.
Preko puta, na pet stotina metara, proteže se jedno dugačko, ovalno i nisko jezero pokriveno gustom šumom. To ostrvo je sada zauzeto od Austrijanaca i danju i noću s jedne obale na drugu protivnici se vrebaju. Samo s vremena na vreme izmene se nekoliko šrapnela ili puščana vatra de se pokaže oprez.”
