Na poslednjem UFC događaju, Fransis Nganu postao je svetski šampion u teškoj kategoriji, pošto je u 2. rundi savladao dugogodišnjeg prvaka u ovoj disciplini, Stipea Miočića.

Ipak, iza velikog uspeha ovog borca je neverovatna priča i težak put koji je prošao. Nganu je u detinjstvu često ostajao gladan, a odrastao je samo sa majkom i ujnom. U to vreme je do hrane uglavnom dolazio pretražujući kontejnere.

Takođe, Nganu je  radio i u rurdniku peska sa samo deset godina i tu je radio sve do svoje 17. godine života, kako bi prehranio svoju ionako siromašnu porodicu i sačuvao ih gladi.

– Morao sam preko noći da idem na pijacu, kako bih našao nekakvu hranu u smeću. Nekada sam morao da teram pacove odatle i da se svađam sa njima ’Beži od tog paradajza, moj je, ovaj što je satrulio je moj’. A sa deset godina sam počeo da rudarim u selu. Iako je to posao za odrasle, nisam imao nikakvu drugu opciju. Uzeli smo što nam se davalo u to vreme – rekao je Nganu u jednoj televizijskoj emisiji.

Kada je bio u školi, nije imao novca ni za osnovni pribor u vidu olovki ili torbe, tako da je posle rudnika odlučio da posao potraži kao vozač taksija ili motocikla za prevoz putnika. Međutim, kako je shvatio da u Kamerunu neće ostvariti život kakvom se nadao, rešio je da napusti zemlju. Tako je u Alžiru je morao da pije iz prljavog bunara, šest puta je vraćan sa granice nakon što je uhvaćen u bodljikavoj žici, koja mu je jednom rasporila i telo. A kada je na kraju uspeo da dođe do Maroka i krene ka Španiji završio je u zatvoru na dva meseca zbog pokušaja ilegalnog prelaska.

Posle svega, došao je u Pariz, i nije imao novca, pa je ulica bila njegovo prebivalište. Ali, onda je u slobodno vreme počeo da trenira sa Didijeom Karmonom 2013. godine. Pre svega se fokusirao na boks, a onda je prešao i na druge borilaške veštine i prvi put se borio u novembru te godine.

Mnogi su ga potom primetili, pa je tokom 2015. godine imao svoju prvu borbu pod okriljem UFC-a. Pred njegovim nogama je pao borac kakav je Luis Enrike, mada je i sam doživljavao neke teške poraze poput onih od Derika Luisa i Stipea Miločića. No, sve je to naplatio minule subote.

U njegovom rodnom gradu je organizovano ogromno slavlje zbog pobede. Jer Nganu nikada nije zaboravio odakle je došao i uvek pomaže svojim ljudima u rudniku kada se vrati za Kamerun. Osnovao je i sopstvenu fondaciju, kako bi izgradio i dopremio neophodne rekvizite za fiskulturu u svom mestu.

– Kada sam počinjao, nisam imao ništa. Ništa. Sve mi je bilo potrebno. Ali kada počneš da zarađuješ, onda razmišljaš: hoću ovo, hoću ono, hoću to. Ali nije u tome poenta. Poenta je uraditi nešto sjajno. Završiti san koji imaš. Želim da pomognem svojoj porodici, a onda da dam šansu deci u mojoj zemlji, koji kao ja imaju san da postanu doktori ili nešto slično. Ako ostvarim svoj san, to će mi dati šansu da pomognem drugima da ostvare njihove snove – rekao je Nganu.

Nastavio je u gotovo u dahu, ističući da jednostavno želi da olakša detinjstvo svima u Kamerunu koji bi voleli da se jednog dana bore u ringu.

– Želim da nekom dam mogućnost da sanja o ovom sportu, a ko nema priliku da se pokaže i dokaže. Poslednji put kada sam bio u Kamerunu, kupio sam dosta spravi za boks i MMA i otvorio sam teretanu. Nabavio sam i prostor. Zbog mene sada mnoga deca u Kamerunu sanjaju. Kažu da će da budu kao Fransis, jer su me gledali dok sam bio mali. Nisam imao ništa. Nisam imao ni šansu. A danas kad me vide, sanjaju. Misle da je isto tako nešto moguće, iako su siromašni, nešto ima u tom životu… Nije lako. Teško je, ali je moguće – zaključio je Nganu.

Njegova pobeda pokazuje da nema nikakve veze odakle dolazimo. Bitan je san, volja i želja. I snaga. Sa tim je moguće ostvariti sve. Nganuove priče ne bi se postideli ni neki Holivudski blokbasteri.

POVEZANE VESTIVIŠE OD AUTORA

1 COMMENT

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here