Potraga za otetom ženom

Predanje o poznatim srpskim trgovačkim porodicama Stamenković i Vlajković počinje od njihovog pretka Stamenka koji je u Vranje stigao negde od druge polovine 19. veka iz Kruševca, jednim neobičnim, životnim poslom. Sa sinom Manasijem krenuo je u potragu za sopstvenom ženom. Ona je, zapavši za oko jednom begu, bila oteta dok je radila u polju. Od tada joj se gubio svaki trag. "Od Niša naniže smrdi na loj. Ako tamo ne pronađemo tvoju majku, moju ljubu, onda nigde nećemo", spremao se Stamenko na opasan i neizvestan put. Tri godine je uporno tražio svoju prelepu ženu koja je sigurno morala biti odvedena u tadašnju Tursku. A Turska beše i preševska kaza, pa se pročulo vremenom da u Preševu živi beg i u haremu poseduje kaurku, crnooku lepoticu. Kako se u familiji pripovedalo, beg ju je oslobodio kad je čuo da je traže muž i sin. Zapravo, pustio ju je jer se već bila raspametila od tuge za svojim najdražima. "Ne vraćam se gore, ko da trpi poglede komšija, rodbine, ostaćemo u Vranju", odluči Stamenko kada mu se žena vratila. Sagradi kuću od slame pored reke Odžinke. Ali, posle godinu dana njegova žena, već nepovratno pomračenog uma, presvisnu od strašnih uspomena, zureći u čađav plafon. "Reč ne prozbori, samo ćuti, uzdiše. Leže u krevet, tri puta pisnu tiho, kao da cvili i ispusti dušu. Samo joj se suza zaledi u oku", pričao je mnogo kasnije njen sin Manasije potomcima.
 

Manasije Stamenković je izučio užarski zanat i iza kuće sagradio ćeranu. U njoj je izrađivao kvalitetne pokrovce, zobnice, džakove i razvio trgovinu do Bitolja, Soluna i Carigrada. Imao je sinove Nikolu, kojeg Bugari zaklaše, i Relju Solunca, heroja Prvog svetskog rata, koji zarobi trešnjev top i postade čuven u varoši. On je nastavio da se bavi užarskim zanatom, oženio se Persom Rakovkom čiji otac takođe beše užar. Imali su devetoro dece, ali varoš upamti Milicu Micu i Jelku. Jelka Ćašina udala se za Apostola Vlajkovića, činovnika u opštini, čiji poočim Dragutin Vlajković dođe u Vranje posle Prvog rata i otvori advokaturu, a sa suprugom Leposavom, ćerkom trgovca svinjama, u Ćupriji živeše u kući preko puta Gradske crkve. Dragutin je bio potomak beogradske familije, poznate po zadužbinarstvu, i po njima ulica u centru Beograda dobi naziv Vlajkovićeva. Kuću svog tasta u centru Ćuprije poklonio je vranjskoj Gimnaziji. Umro je 1936. godine, a Leposava 1945. godine malo pošto dođoše na vlast komunisti i sve im oduzeše – kuću, belu sobu, plišane zavese, srebrne escajge.