Osuda zločina, kakav god bio i ko god ga izvršio, predstavlja jednu važnu moralnu dužnost. Politizacija morala je sama po sebi izvor mnogobrojnih opasnosti i utočište velikih zala. Zašto je neophodno politizovati rezoluciju o Srebrenici i ko je odgovoran što ovo nesporno pitanje postaje predmet otimačine na političkom bunjištu.
Postoje najmanje tri odgovorne strane: SAD- EU, politička vođstva Hrvata i Muslimana (Bošnjaka) i politička elita u Srbiji. U Srbiji ima političara koji zločine iz devedesetih smatraju u izvesnoj meri opravdanim i nisu osetljivi na njih. Ipak, oni su danas u opoziciji, uticaj im je smanjen, a izvršioci zločina su većinom kažnjeni. Zato bih danas pisao o vladajućim koalicijama u Srbiji posle 2000. DS, DSS i njihovi sateliti trebalo je da se sastanu još 2001, a najkasnije uoči desete godišnjice masakra u Srebrenici (2005. godine), i da dogovore zajednički stav. Taj stav morao je da ima samo jedan važan i veliki obzir – poštovanje žrtava. Stav srpske države je posle trebalo braniti. Srbija svakako mora da prihvati osudu najvećeg zločina tokom građanskog rata u Bosni i Hercegovini. Republiku Srbiju je od neposredne odgovornosti oslobodio Međunarodni sud u Hagu i sada je u pitanju elementarna pristojnost i osnovni politički red.
Ipak, oni koji danas insistiraju na dvema rezolucijama i kvalifikaciji zločina u Srebrenici kao genocida po pravilu imaju negativan stav prema srpskom narodu i Republici Srpskoj. U uslovima u kojima je Haški tribunal oslobodio Nasera Orića, komandanta srebreničkih muslimana koji je vodio napade na srpska sela, predvodio masakr stotina civila i poneo deo odgovornosti zato što ova enklava, pod zaštitom UN, nikada nije mogla biti smatrana demilitarizovanom, teško je po ko zna koji put odati dužnu poštu žrtvama samo jedne nacije i time, nesumnjivo, uniziti i potceniti žrtve iz redova drugog, srpskog, našeg, naroda. Države koje su u nizu prilika omalovažile i zanemarile genocid nad srpskim narodom iz 1941-1945, dozvolile rušenje prava srpskog naroda u Bosni i Hercegovini 1991. i 1992, učestvovale u jednom prljavom i dogovorenom ratu i danas nastoje da umanje legitimna prava jednog od naroda BiH, nemaju pravo da drže moralne lekcije nikome, pa ni Srbiji.
Srbiji, koja je jedina raskinula sa politikom iz devedesetih, isporučila skoro čitavo svoje vojno i političko rukovodstvo Haškom tribunalu i mnogo puta se izvinjavala i opravdavala i to ne samo porodicama žrtava već, što je nedopustivo, i političarima koji su rat hteli i vojnim komandantima koji žele revanš. Posebno je sramotno držanje pojedinih velikih sila koje su bile u boljoj poziciji da spreče zločin u Srebrenici od Srbije, ali to iz nekog razloga nisu učinile.
Srbija treba da donese rezoluciju o ratnim zločinima i naravno da se odredi i prema zločinu u Srebrenici. Oni koji se u Sarajevu, Zagrebu i ko zna gde još raduju ovom sporu, ne shvataju da on u stvari ponovo unižava žrtve. Ipak, njima je izgleda važnija muka i bruka Srbije nego žrtve, pravda i pomirenje. Muku i bruku je ove godine dodatno podstakao predsednik Srbije na proslavi slave Republike Srpske.
Da podsetimo, RS je zločin u Srebrenici odavno osudila. Zašto Tadić to čini baš tamo i u tom trenutku poznato je samo njemu i njegovom okruženju. Teško je dokučiti zašto je i danas, kao i 2005, on umesto simbola države i tvorca događaja postao nekakav učesnik u stranačkom prepucavanju i samozvani centar ravnoteže između narodne većine u Srbiji na jednoj, i Sarajeva, Zagreba i Brisela na drugoj strani. O debati i dijalogu u srpskom društvu naravno nema govora. Dijalog vodi ka kompromisu i zajedničkoj politici. Tu nema "pobednika". A ovo je sve partijsko čarkanje i varkanje koje treba da pruži privid o tome da neko može biti po volji onih koji "bi žrtvovali mir za suverenu Bosnu, ali ne bi žrtvovali suverenu Bosnu za mir", i da isti ujedno neistomišljenike među Srbima javno predstavi kao zveri i zločince nesposobne za civilizovano izvinjenje i bilo kakvu saradnju sa svetom.
Kolike su moralne štete od takvog postupanja? Kolike su štete za Srbiju, za Republiku Srpsku? Čini se da ova pitanja nisu shvaćena kao posebno važna.
Mislim da bi trebao doneti jednu rezoluciju u kojoj bi zločin u Srebrenici bio posebno pomenut. Da li bi bio kvalifikovan kao genocid ili ne, to nije važno. Iskrenost je važna, a genocid je zločin u svakom slučaju. Sramota je pravdati ubice iz Srebrenice. Neukusno je praviti paralele i opravdavati nekoga samo zato što je Srbin. Takođe ružno je i zanemariti ostale zločine od 1941. do 1995. u kojima je srpski narod bio žrtva. Za razliku od Srebrenice, ove zločine ne relativizuje samo Srbija, već i države čiji su ih građani počinili, njihovi saveznici i politizovani međunarodni sudovi.
