“Nezdrava atmosfera vlada u međunarodnim odnosima i sve vodi svrstavanju”, ocenjuje nekadašnji ambasador Srbije u Nemačkoj i Velikoj Britaniji Ognjen Pribićević, koji smatra da postoji realna opasnost od nuklearnog rata.
– SAD i Rusija imaju 90 odsto nuklearnog arsenala. Bojim se da će sukob u Ukrajini trajati duže od jeseni, a na jesen će energenti postati najvažnija tema. Teško će se velike sile dogovoriti ko je u ovom sukobu pobedio, ali teško da Ukrajina može da pobedi – rekao je Pribićević.
On je rekao da je dvema silama važno da ne dođe do greške koja bi dovela do katastrofe i kataklizme, do nepromišljenog poteza.
– Ideja da Rusija osvoji Kijev i da se promeni vlada, iako bi mogla teoretski biti moguća uz enorman napor, veoma je problematična, jer bi se tada ušlo u vijetnamsku situaciju. Narod ih neće podržati, Ukrajina se stalno naoružava, ali nema snagu da pobedi koliko god oružja dobijala – ističe Pribićević.
On smatra da je “Rusija potcenila veličinu Ukrajine i njen broj stanovnika, kao i spremnost razjedinjenog Zapada da joj pruži toliku podršku”.
– Međutim, i Zapad je potcenio situaciju. Značajan broj zemalja sa velikim brojem stanovnika se uzdržao u Ujedinjenim nacijama od glasanja za rezoluciju protiv agresije. Najopasnije je potceniti pretnju Moskve – dodaje bivši ambasador.
Na pitanje da li bi eventualni ulazak Finske i Švedske u NATO sukob pospešile, s obzirom da Rusija najavljuje da će ojačati svoje trupe na granici ako do toga dođe, Pribićević kaže da sve što se u Ukrajini dešava je posledica poremećenih vrednosti i odnosa u svetu.
– Ko dira Švedsku i Finsku? Pa Rusija ih dira. Ovo je novo vreme. Švedska je 200 godina bila neutralna, Finska od Drugog svetskog rata. Ovo je vreme svrstavanja. Kao što smo imali vreme nesvrstavanja gde je bivša Jugoslavija bila jedan od lidera, tako nakon kovida i agresije Rusije na Ukrajinu imamo svrstavanje – navodi.
Podseća da je Finska bila deo ruske imperije i da je 1917. godine dobila nezavisnost, a da je 1939. nakratko bila u ratu sa SSSR-om koji je napao.
– Tada se Finska pridružila nacističkoj Nemačkoj i izgubila desetak odsto svoje teritorije i opredelila se za političku neutralnost. Finska prema Rusiji ima poseban senzibilitet. U ovoj zemlji bila je jaka komunistička partija i sve druge partije vodile su računa o tome kakvi signali dolaze iz Rusije i kakva je tamo situacija. Sada se osećaju ugroženima – naveo je.
Kaže da u Finskoj sada razmišljaju na taj način da kao da je njih napao SSSR, tako je sada Rusija napala Ukrajinu te da zato žele u NATO.
Međutim, dodaje, da li će zaista biti zaštićeni, veliko je pitanje.
Pribićević navodi da ako bi Švedska i Finska ostale neutralne, ne bi bile konkretno ugrožene ruskim napadom.
– Više će biti ugrožene, tačnije direktno, ako bi rasporedili rakete blizu ruskih granica. Vrlo je bitno da li je raketa na 50 ili 100 kilometara jer je lakše odbraniti se od raketa koje dolaze izdaleka. One ispaljene sa 500 ili 1.000 kilometara radari lako prepoznaju. Nezdrava atmosfera vlada u međunarodnim odnosima i sve vodi svrstavanju. Sve je teže biti između – kaže.
Navodeći da u velikom sukobu nije važno jesi li ili nisi direktno ugrožen i da kada sukob pređe neku granicu, u toj fazi nije važno imaš li interese, već te talas te nosi, Pribićević kaže da realno nije u interesu Švedskoj i Finskoj da ulaze u NATO.
– To nisu ključne zemlje, to su zemlje na marginama, to se odnosi i na nas. Na talasu si koji te gura i ko zna gde će te odvesti – dodaje.
Pribićević ukazuje i na to da je i do sada Zapad potcenjivao ono što je Moskva govorila da će uraditi ako se NATO približi granicama Rusije.
Podseća da je Rusija 10 godina upozoravala i kaže da se sve više sada ta vrsta pretnje ozbiljnije shvata jer Rusija ne može da dozvoli da bude poražena, posebno kada raspolaže ogromnim kapacitetima.
– Jedini mogući ishod sukoba su pregovori Bele kuće i Kremlja – smatra Pribićević i dodaje da naslednici detanta od pre četrdesetak godina, ni u Vašingtonu, ni u Moskvi, nisu pokazali umeće i sposobnost da spreče rat u Ukrajini te da se da će imati toliko razuma da spreče ono najgore – nuklearni rat koji bi bio kataklizma koja se ne može zamisliti.
Kada je reč o tome da Turska želi da blokira Finsku i Švedsku da uđu u NATO, Pribićević kaže da oni polaze od svog stava da te dve zemlje “neprincipijelno” podržavaju Kurde, dok Turci kurdske partije tretiraju kao terorističke.
– To je dugogodišnji konflikt. Pitam se da li Turska ima snagu da blokira tako važnu odluku za Vašington jer ako bi imala, onda NATO nema smisla. Teško će blokirati nešto što je Vašington odlučio. Veto može da važi u mirnodopskim okolnostima, ali je u ratnim to teško – dodaje.
Pribićević smatra da je rešenje za Srbiju da dokle god može nastavi sa ovakvom politikom.
– Nama je najvažniji naš teritorijalni integritet. To nam je važnije od grejanja i energenata. Ali, s druge strane naš život zavisi 70 i više odsto od Zapada. U politici svrstavanja i ratnih konflikata teritorija je ključna – kazao je.
Ipak, ukazuje na to da smo okruženi zemljama koje su u procentu od 80 odsto članice EU i NATO-a i da su naši potencijalni saveznici daleko 1.000 i 3.000 kilometara.
– Nemamo izbora. Moramo apstrahovati vrednosni sistem i govoriti o teritoriji. Mi živimo u Evropi i suviše smo mali da bi odlučivali o bilo čemu. Najveća greška Evrope uopšte, strateški promašaj, je to što svi mi nismo u EU, cela ova grupacija zemalja na Zapadnom Balkanu. Ako se rat dalje razvija, a bojim se da hoće, naš ovakav položaj je neodrživ – navodi.
Smatra da područje Balkana nije od vitalnog interesa Rusije te da im je važno da Srbija ne uđe u NATO i EU.
– Rusi se sve više okreću Aziji. Odlaze u pravcu svog interesa. Rusija se strašno iscrpljuje ratom. SAD je, s druge strane, sada najslabija od 1945. godine. Nema snage da ulazi u sukob sa Rusijom i Kinom. Ne može da pređe preko Rusije, može samo da je oslabi ekonomski. Nije realno ni da idu na Kinu direktno. Ne mogu da zamislim da tako nešto može da se desi. Ako bi se desilo – sve što vidite nestaje, vraćamo se u 17. vek – smatra Pribićević.
Činjenica je da se i danas vraćamo stotinama godina unazad, kaže Pribićević i ukazuje na to da se velike sile bore za resurse i širenje svog prostora.
– To delimično nema smisla jer je u današnjem vremenu to moguće ostvariti i bez rata. Nažalost, istorija se ponavljala mnogo puta i nadam se da će se velike sile dozvati pameti. Dobro je da imamo i treću silu – Kinu – zaključio je Pribićević.
