Poslednji svedok iz jame Dinara

B. Simonović

Na pravoslavnom groblju u Velikom Guberu kod Livna prošle srede je večno počinula Božana – Boja Lalić, udata Radeta. Svoje mučeničko rvanje sa životom okončala je u 92. godini života, od kojih je osamdeset proživela pod bremenom stravične traume koju je doživela i preživela kada su je ustaše, sa još 218 Srba, žena i dece iz Gornjih i Donjih Rujana, poddinarskih sela sa ruba Livanjskog polja, bacili u jamu Ravni dolac na Dinari, duboku gotovo 50 metara.

Božana – Boja Lalić, tada dvanaestogodišnja devojčica, sa još njih trinaestoro je ipak, neobjašnjivim čudom preživela i posle mesec i po dana izvađena iz jame. Njenu potresnu ispovest koja sledi, zapisao sam u leto 1990. godine i potom objavio u knjizi “Ognjena Marija livanjska”, koja je do sada doživela osam izdanja.

Selo Guber na periferiji Livna jedno je od najlepših u Livanjskom polju. Tamo sam u leto 1990. godine našao Božanu, rodom od Lalića iz Rujana. Malo pre toga joj umro muž i ostala sama da se vije u prostranoj kući. Navikla je Boja da gubi i trpi udarce, ceo život joj gubljenje, ali godine učinile svoje i više nema snage kao nekad da stisne srce, da pretrpi i sakrije suzu. Pogotovu kad govori o paklu jame Ravni dolac, koji je i ona preživela i čije su posledice, grdni ožiljci na čelu i donjoj vilici i grba na leđima od teške povreda kičme vrlo upadljivi. Zbori, a suze joj samo lipte iz sitnih očiju kao da se sve to desilo juče i kao da to
kazuje prvi put:

“Bilo nas, zaludu, puna kuća. Otac mi i majka, Marko i Ljubica, nas četiri sestre i dva brata. Kad se zaratilo, ja bila u dvanaestoj godini. Na nekoliko dana uoči Svetoga Ilije, čini mi se na dva dana uoči Ognjene Marije, povedoše oca. Ko se jadu nada, dođoše komšije za njega, di će komšija zlo učinit. Druge noći, poslim sam doznala, povezalo ig žicom bodavicom pa pod Prolog. Rano moja, sve muškinja što je bilo, četiri sela su tu složili.

Na Ognjenu Mariju, izjutra, nekako oko devet sati, ono kad se blago u lad goni, zarediće po selu i nas kupiti i goniti, jedne u školu, jedne u kuću Gligića.

Nas u školu. Goni nas Mijo Plazanić. Prijateq nam tobož, Dara Pere Lalića udata za njegovog brata Stipu, ali zaboravio prijateljstvo. Veli, morate ići, samo da vas popišu, sve ostavite di je, ni kuću zaključavat ne treba.

Lelek i vriska

Tamo vele, idete u Srbiju, ali nam ne daju da se pripovratimo i spremimo. Mili bože, iskupili se svi Rvati koliko ig ima u selu. Sve naši, rano moja, nijednog nema u vojničkom – civili. Koji nema pušku, ima lopatu ili kijak. Breče, prite, ki da nisu oni qudi od juče. Vele: ko na stranu i korak mrdne, metak mu je u leđa…

Dognaše nas i utiraše u onu pećinu na dno Ravnog doca, di nam je blago plandovalo. Veli tu Živko pokojnoga Luke Lalića, malo je bio stariji od mene:

“Jadan ja, nas će u jamu bezdanku”

Čula sam poslim da su jedni ćeli bombama da nas pobiju tu u pećini, ali drugi ne dali: ko će kupiti komade i vući mrtve lešine u jamu.

Počeše da prozivaju po familijama. Prozvaše i nas. Majka nosi nesritnu Dostu u naramku, nije joj ni po godine bilo, a Zorku vodi za ruku. Brat mi, crni Bogoljub, sestra Janja i ja prid njom. Kad izbismo na kosu prema jame, imamo šta čuti i viditi: lelek i vriska do neba se čuje, a oni krvnici alaču i dozivaju se.

Najgrlatiji Baćo Odak i Mate – Maćan Ćenan: nagnaj, Mate, dočekaj, Baćo, udri toga tamo, u jamu ga majku mu srpsku. Nikako ne znam šta je i kako sa mnom bilo, kako sam pala i koliko sam u nesvisti bila. Trgnem se i malo ispravim, ali me žestoki bolovi oboriše i u glavi mi se razbistri.
– Ajme meni, crnoj, di smo ovo mi? – vrisnug.
– E, u kukavici, u jami! – zbori neko.
– U kakvoj jami, crna srićo!?
– U bezdanki, u Ravnom docu.

Danima nepomična

Počnem ja zapomagati. Ne mogu nikud mrdnuti, sve boli: razbijeno čelo, raskričena donja vilica, polomljena rebra, povriđena kičma, sto drugig uboja i rana i ne opažam. Žeđ teža od svega.

Sunce me malo ogrija kad mi se javiše brat Bogoljub i sestra Janja. I oni živi, Bogoljub, nesritnik skoro zdrav.

Viđog onda i majku mrtvu, Bog da joj dušu prosti, a Zorku i Dostu mučenicu ne nikako. Pritislo ig i pritrpalo u onoj gomili, i danas mi je žalja što ig više ni mrtve ne viđog…

Danima ležim nepomična i pretrnula onako na onim leševima i čekam da mi crnjo Bogoljub ili ko drugi doturi vlažnu krpu da iscijedim kap vode i skvasim grlo. Jedan dan obrete mi se konop pored glave. Mislim snijevam pa i ne pogledujem prema otvoru gore. Opaziše i drugi
pa zavikaše: ko je bacio konop…

Odozgo zbori muši glas: Mile Maljković iz Čprazlija.

– E, Mile, mili ti Bog dao, oćeš li nas izvaditi i spasiti muka, zavapismo mi u glas.

Obećava onaj odozgo i liporeči, pita ko ima živ i zbori da pokupimo pare i zlato od mrtvig da ne iđe krvnicima u ruke. Neki posumnjaše: di bi Srbi mislili o parama i zlatu kod ovoliko mrtvig duša. Brane i zbore da se niko ne veže. Živko pokojnoga Luke ne posluša, dom mu se crnio. Ode. Za njim i cura Bilanova, Sava, bila lipa, kukavica, u kolu je ja gledala, u stotinu da ti je oko ugrabi. Svezaše onda i moga Bogoljuba, kukavica ja, da osta možda bi mi pretekao. Bio zdrav, po cio dan on i Živko i još neki uzalud pokušavali da se veru uz stinu i izađu bez konopa. Kad se gore glasnu puška razabrasmo da ono nije Mile Maljković.

Kamen, pa bombe

Vratiše mi, ojađena ja, Bogoljuba i Živka ponovo u jamu pa za njima i Savu, ali ne dadoše ni da ig pridržimo da im duša ispane no zasuče kamenjem, velikim gredama, te pobiše sve ko se dobro nije sklonio u kraj. A džaba i sklanjaše, greda prsne pa kamenje udara na sve strane.

Najposlim bombe! Mili bože, raznose meso, odliću glave, ruke, noge. Zapomažu pored mene Jovo Bačković i Đoko pokojnoga Pavla Lalića. Mene pogodi u desnu nogu. Pljušti krv, rano moja, ki da si vola zaklao, a ja mislila da u meni više nema kapi ni pod grlom. Vrištim, nema nikoga da pomogne. Ja onda sama, skini maramu sa glave i nekako zamotaj. Geler mi je i danas tu, sa njim ću i u grob…

Ja ne mogu da se mrdnem ni koliko sam mogla priđe, a navališe crvi, bože dragi ko te jade da preživi. Nema više Bogoljuba da mi dodaje i kvasi krpe. Umrije i Janja, žalosna ja, i sve se pogubi, niko nikom pomoć i ne more…

Svejedno, žeđ mi najteža. Probala i ja mokraću da pijem, ali ne mogog. Na jedno misto pri stini, di je voda kapala, iskopali jednu malu kamenicu, ali ja, tužna, ne mogu do nje doći pa onda na koljenima i laktovima nekako premilim preko onig trupla. Tamo nema ni jezik da skvasim. Puno crva, gmižu, ali ko to gleda.

Kad nas izvadiše iz jame, mene snijeli sve do Vodenog doca, nijesam mogla ni na magare. Poslim u bolnicu u Livno. Jednog dana, eto jednog bolničara, ne znam mu ime, vesela mu majka i Bog mu mjesto u raju dao, pamtim samo da je imao fes na glavi. Pita: imaš li ti koga ovdinak u Livnu. Zborim ja: imam strinu Boju, dolazila ona i u bolnicu da me vidi. Onaj ti bolničar mene u naručje pa pravo strini-vidio, zar, da mi života nije, a i ustaše izgleda priđe negda poklale neke Srbe koji su se ličili tu u bolnici.

Strika Iliju već bilo ubilo i strini ostalo četvoro o vratu na goloj ulici, ali me ona uze za najbliže dite i za godinu ostadog kod nje, Bog joj dao i od moga zdravlja i svaku sriću i na ovom i na onom svitu. Sve meni priđe no svojoj dici. A ja čuketnik i bogalj, njena dica ne mogu ni jesti kad me vide. Čujem ja kako strini zbore da neću ostati svit o meni da zavisi, aliona ne da progovorit.

I, aj, aj, tako neđe do iza Božića. Ja počeg pomalo da se opirem na noge. Sve me Blagoje strinin, vazda mu blago u dom, uzme pa me vodi, ko malo dite.

I eto, za muku moju, ja pretekog, a i danas ne znam kako. Nekakva sila presudila da mi bude vika, a kome je vika tome je i lika.

Ostala na ognjištu

Boja Lalić se kasnije, kad je minuo rat i kad je pristasala, udala za Ljuba Radetu i rodila kćerku Jordanku. Nikada, međutim, nije više kročila sa svog praga. Ni devedesetih godina prošlog veka kad je u ovom kraju ponovo planuo rat, kad su naslednici onih koji su nju mučili i bacali u jamu počeli da joj prete i zveckaju oružjem oko vrata – kad su počela ponovna ubistva nedužnih i nejakih, samo zato što su Srbi i što su se drznuli da ostanu na svom ognjištu. Za veliko čudo, nisu ipak ponovo digli ruku na nju – ostavili su je da čemerna čami i dotrajava u mukama…

Stradalo više od stotinu dece

Ustaški zločini u Livnu i okolini nisu toliko karakteristični po broju žrtava (1.587) koliko po ispoljenoj svireposti. Ljude su uglavnom žive bacali u jame. Uz to, gro žrtava su bila deca mlađa od 15 godina (u jami Ravni dolac je, recimo, stradalo više od sto dece, a među 256 žrtava iz sela Golinjeva, 24 dece je bilo nekršteno). A od četrnaestoro preživelih iz jame Ravni dolac, tri mlade neveste su bile u odmakloj trudnoći. Stana Lalić (kasnije udata Crnogorac) bila je u devetom mesecu i u jami je pobacila mrtvo dete, dok su se Sava Kozomara i Gospava Cvijetić normalno porodile dva-tri meseca pošto su izvađene iz jame. Sava je čak dvojke rodila, ali su rat i bolest kasnije odneli to troje dece. Vađenje kostiju stradalnika iz jame počelo je 8. juna 1991. godine, a 11. avgusta njihovi posmrtni ostaci su sahranjeni.

Spasio ih ustaški žandar

Pored Boje Lalić, pakao jame Ravni dolac su preživeli i sestre Ljuba i Mara Lalić, Stana, Janja i Danica Lalić, Milica Erceg, zvana Galka, Gospava Cvijetić, Sava Kozomara, Mara Bošković, Cvita Bošković i kćerke joj Danica i Milica, i jedini muški, tada petnaestogodišnji Gligorije – Gliša Stojić. Te 1990. godine u životu ih je bilo još jedanaestoro i svi su tvrdili da su u jami proveli “šes nedelja i tri dana”, a to će posvedočiti i Hrvat, tada ustaški žandar, Vinko Tomaš, koji ih je izvadio iz jame, a pre toga sprečio ustašku patrolu da baci bombe u jamu i pobije ih kako ne bi ostalo svedoka ovog zločina.