Ovde je bilo uobičajeno govoriti da postoje četiri stuba koji podupiru Srbiju: Srpska pravoslavna crkva, Srpska akademija nauka, "Politika" i Crvena zvezda. Kako su se stvari ubrzano odvijale, izgleda, preostala je samo SPC, dok su ostala tri prošla gore nego onaj noseći na Gazeli. Srbija se, reklo bi se, nemilice urušava.
Šta bi još trebalo da se dogodi pa da iz najviše naučne institucije u Srba – SANU – svekoliki narod čuje glas razuma, ohrabrenja, nade i svega što nam u ovim teškim vremenima nedostaje. Srpski akademici već dugo rade u ilegali, pa se ćošak ispod tog srpskog stuba opasno naherio.
Nekadašnji medijski simbol ovih prostora "Politika" tužno se snuždio, čuvajući samo senku onoga što je nekad bio nacionalni identitet srpskog naroda. I taj ćošak kuće Srbije se urušio, baš kao i onaj sa topčiderske "Marakane".
Poslednji koji je ostao je stub Crkve, intenzivno podrivan i rušen u poslednje vreme, kao preostalo uporište nacionalnog i duhovnog identiteta, a u uslovima pojačane denacifikacije i pravljenja monstruma i zločinaca od Srba.
Kao i nekadašnji, tako i preostali stub Srbije postaje žrtva politike i političara, što stranih, što domaćih koji im se umiljavaju. I sve što su razni lažni mondijalisti, globalisti i ostali okupljeni u nevladinim i ostalim organizacijama uspeli skromno je kad se uporedi sa onim što su majci Crkvi napravile vladike, monasi i upravitelji crkvene imovine, a što se kao paradigma uzdiglo iznad slučaja vladike Artemija.
Ko je u tom konkretnom slučaju zgrešio manje je bitno. Važnije od toga je što su ugled i lice Crkve ozbiljno ukaljani, što je stvorena atmosfera i ambijent u kome pljuvanje po SPC prećutno dobija legitimitet. Borba protiv korupcije, koju je tako pompezno najavio predsednik Tadić, ne vodi se, izgleda, nigde tako zdušno, osim unutar SPC.
Niko od toliko umnih i sedih glava ne razmišlja koliko se jeftino troši poslednji izdanak duhovnog spokoja i stabilnosti, niko da se zamisli i prekine javni linč. Da se razumemo, niko nije protiv da grešnici plate svoje grehe, ali je potrebno to činiti sa elementarnom mudrošću. Vladike i popovi dolaze i odlaze, ali Crkva ostaje.
Kao što se, valjda, negde šćućurio i duh velikog blaženopočivšeg patrijarha Pavla, da podseti kako se i ovozemaljski može časno živeti. I da prebroji sve, i među onima koji danas razgrađuju Crkvu, a zakleli su se na doslednu službu. Ako ih nije sram od Boga i naroda, možda je od – patrijarha Pavla.
