Srpska narodna muzika pretrpela je ovih dana novi udarac. Umro je Milan Babić. Nekako s proleća 2002. godine upoznali smo se na njegovu želju a na moju radost. Došao je u redakciju lista u kojem sam tada bio urednik i doneo litar pića. Sedeli smo uz neotvorenu flašu (nije pio alkohol) skoro dva sata i rastali se uz dogovor i moje obećanje da ću se uključiti u rad društva "Koreni" čiji je Milan bio predsednik i jedan od osnivača.
"Koreni" su osnovani u želji da se sačuva srpska narodna muzika, u strahu da će turbofolk, islamizovani zvuk, mešavina rokenrola i etno elemenata potpuno uništiti srpsku izvornu muziku i ono što je nastalo na tradiciji vokalnog izvođenja i kombinaciji glasa i muzičkih instrumenata. Bojim se da se upravo to i dogodilo.
Saša Popović i Lepa Brena, zajedno sa Pink televizijom, melju sve pred sobom, uništavaju poslednje ostatke autentičnog zvuka u srpskoj muzičkoj tradiciji. Državna televizija Srbije, zvana Javni servis, niti hoće niti zna kako da se suprostavi grandizaciji nacionalne muzičke kulture.
Milan Babić i grupa njegovih istomišljenika nije mogla da sedi i sve to mirno posmatra. Tako su nastali "Koreni". Usledili su koncerti u beogradskom Domu sindikata; pomoć je došla i od strane države, dok je ministar kulture bio glumac Branislav Lečić; organizovane su tribine, dat je poneki intervju na temu spasavanja srpske tradicionalne muzike i to je bilo sve.
Smrt kosi najpre Radmilu Todorović-Babić, Milanovu suprugu, jedan od stubova "Korena", potom i Stanišu Stošića, značajno ime u tom društvu i sve počinje da zamire. Ostali u "Korenima" gube, entuzijazam, nadu… a sada nakon Milanove smrti od "Korena", na žalost, neće ostati ništa. Samo sećanje.
Milan nije pristajao na kompromise, i nije želeo da peva ono što sam nije mogao da sluša. Bio je gospodin u svakom smislu. Dobri poznavaoci narodne muzike reći će da je Babić bio nešto između gradskog i etno pevača. To je tačno. U njegovom glasu bilo je neuporedivo manje etno zvuka nego, uzmimo, u glasu Novice Negovanovića, ili Miroslava Ilića, ali to Babića nipošto ne izdvaja iz kruga vrhunskih interpretatora narodne muzike i pesama nastalih na etno tradiciji.
Njegov glas imao je posebnu toplinu i prepoznatljivost. Niko od njega nije mogao bolje da iznese pesmu "Stani, stani Ibar vodo", a pevali su je mnogi, kao što je samo on mogao sa uspehom i bez prigovora tipa "to je slaba imitacija" da peva "Sliku tvoju ljubim" od Tome Zdravkovića.
Najlepše pesme Milanu Babiću napisala je njegova supruga Radmila: "Neveni", "Baš mi se ne da", "Ako me ostaviš", "Kako ću istinu priznati sebi"…
Milan je umro u snu. Seo je u fotelju, zadremao i nikada se više nije probudio. Ako je za utehu njegovoj deci, Milana Babića narod će držati u sećanju sve dok bude pesme i pevanja.
