Kada je ćutljivi i, što bi rekli njegovi ljuti mrzioci, tunjavi lider Demokratske stranke Srbije kolegi Marku Simišiću davne 2000. godine otkrio da će biti kandidat Demokratske opozicije Srbije, znao sam da Milošević pada. Jer, iza Voje se nisu vukli repovi, pa čak ni čudotvorni Slobini mediji nisu mogli da uđu u trag bilo kakvoj njegovoj prljavštini.
Da, bio je tačan onaj slogan na plakatima: KO MOŽE UVEK DA VAS POGLEDA U OČI. Nije mu trebala čak ni Čovićeva u pravo vreme plasirana izmišljotina kako su još Tarabići "videli" njegovu pobedu, jer će novi vođa (Koštunica) nositi ime po rodnom selu (Koštunićima).
Dr Voja je čovek koji nikada nije, kao neki, posezao za tužbama i pretnjama, monaški mirno prelazio je preko optužbi da je maltene lično naredio paljenje zapadnih ambasada u Beogradu i da je ubio Đinđića. Nisu ga doticale ni budalaštine da se ne konsultuje ni sa kim, sem sa sovom koja živi na simsu predsedničkog kabineta.
Niti priče da je čudak, jer se okružio mačkama. Nisam primetio da su ga nazivali pederom, što ne znači i da nisu, jednostavno – možda mi je promaklo.
Koštunica je napravio samo jednu, ali katastrofalnu grešku: podržao je naprednjake, smatrajući ih manjim štetočinama od demokrata i u tesnoj trci omogućio im da uzjašu na vlast.
Posle se kajao, ali kad je mast već otišla u propast.
Ne postoji srpski političar, a da je još živ, koga Zapad tako patološki mrzi. Sumnjam da će ga ostaviti na miru čak i sad, kada je rešio da potpuno napusti stranku, razočaran što je DSS sa novim rukovodstvom okrenuo brod iz voda neutralnosti.
Prosto, njegova doslednost izbezumljuje one što su navikli da se beogradski pevci sa krova okreću kako zapadni vetar duva. To su oni što im lakše ulazi u dupe, nego u glavu, i kojima u tintaru ne ide da neko može da ima svoje ja.
Da se ne lažemo, deeses već odavno ne predstavlja nikakvu političku snagu. Ispali su i iz parlamenta, a posle 5. oktobra stranka se bila nadula kao žaba od silnih karijerista i uvlakača koji su pohrlili među pobednike. Kad je nestalo mrsa, prsli su kud koji, na druge jasle, kao i svaka marva koja zna samo za u se, na se i poda se.
Koštunica i onaj zdravi nacionalni deo stranke odavno nema političku moć, ali je predstavljao simbol morala u politici. Gospodin Voja jedini je iz postoktobarske vlasti oštro ustao protiv hapšenja i, potom, izručenja Miloševića, koga nije voleo, ali je priznavao da i bivši diktator ima pravo na pravdu.
U tome se razlikuju Koštunica i, što bi rekao njegov nekadašnji partijski saborac i diplomata Vladeta Janković, "razni vučići, nikolići i ostali iz aktuelne, ali i bivše vlasti".
Koštuničin definitivni odlazak iz politike sumoran je nagoveštaj još crnjih vremena. Utihnuo je jedan od poslednjih glasova istinske demokratije, čovek koji nije, kao Zoran Đinđić i njegovi pragmatični (čitaj: pokvareni) sledbenici, smatrao da je moralnima mesto u crkvi, a ne u politici.
Njegovo saopštenje povodom napuštanja stranke koju je osnovao ogolilo je još jednu bolnu istinu: u Srbiji i simbolični glasovi razuma moraju da budu ugušeni. Jer, kada sam upitao jednog od veterana DSS-a kako komentariše (iznenađujući) izbor nove šefice, kratko je odgovorio:
– Naprednjačka ujdurma.
Da parafraziram reči Brane Crnčevića u oproštaju od Mome Kapora: crni Vojo, s kim nas to ostavljaš?
