Već viđenu gradsku sliku remeti oveći transparent, ali ne uspeh da vidim šta piše. Čujem od nekih ljudi okolo da su se ova deca, osnovci, odlučili da izađu u centar grada i pevanjem pokušaju da pomognu svojoj bolesnoj drugarici, da sakupe što više novca i obezbede joj, verovatno, operaciju negde napolju i spas od teške bolesti. U Srbiji su takve dečje drame postale već opšte mesto, pa ljudi mnogo i ne zapitkuju. Muka je u otadžbini činjenica u koju se odmah poveruje.
Pokušavam da priđem bliže, pročitam šta ih je isteralo na ulicu u vreme kad njihovi vršnjaci rade domaće ili se negde bezbrižno igraju, ali ne uspevam… Njihova pesma i pomisao na rešenost da pomognu vršnjakinji brzometno mame zamagljeni pogled, suzu koja se ne stidi… Navrle emocije parališu novinarski nerv, poražavaju profesionalnu radoznalost. Prilazim kutiji, a onda napuštam koncert na otvorenom za spas drugarice, ne znajući dobar deo onoga što me, dok ovo pišem, istinski muči.
Želeo sam, istovremeno, da pobegnem od ove paradigme srpske nemoći i da ostanem večito deo ovog veličanstvenog humanitarnog hepeninga, kakvu samo dečja iskrenost može da priredi. Reših, navratiću, raspitaću se, ovi su uporni, biće u Knez Mihajlovoj ponovo, pa ću napraviti veliku priču, zaslužuju.
Ta aprilska slika u beogradsko prolećno popodne mogla je da bude sve, samo ne uobičajena. Na platou između Španskog kulturnog centra – sa čijih prozora je mogao da ih strpljivo vidi i pridruži im se istinski srpski prijatelj, ako me sećanje služi, direktor i nekada dopisnik El Paisa Huan Elorjaga, gde se uselio nakon prisilne evakuacije Ujka Sema i njegove čitaonice posle bombardovanja – i Akademije nauka – odakle stiže jeziva tišina i neosetljivost dugogodišnje intelektualne nemoći najvrednije srpske pameti – rađala se nova Srbija, oličena u ovoj preduzimljivoj ekipi.
U nezadovoljnoj, osiromašenoj, poniženoj i podeljenoj Srbiji zreli ljudi u godinama osnovaca održali su javni čas iz solidarnosti, humanosti, čovekoljublja, nemirenja sa sadašnjim, prevazilazeći svojim naoko sitnim gestom sve nas koji smo ih gledali, svoje roditelje, učitelje i nastavnike, o onima na višim mestima i da ne govorimo. Usput su nas, pored svega, još i posramili – zar deca od 11 godina više brinu o zdravlju i drami jedne devojčice nego odrasli koji su sve ovo i zamesili. Stvara li se to, pomozi bože, neka drugačija nova generacija mladog sveta, koja će uzeti ozbiljne životne stvari u svoje ruke?
Može li se posle ovakve šetnje Knez Mihajlovom ćutati na 15-godišnje ignorisanje posledica bombardovanja i najave zdravstvenih eksperata da nam ove godine sleduje novih 40.000 obolelih od karcinoma? Posebno ako znamo da su među potencijalnim žrtvama deca u velikom procentu. Hoćemo li, posle ovoga, biti osetljiviji na tuđu muku i čemer života, pa prestati da mislimo samo na sebe? Trebamo li da, poučeni primerom ovih 11-godišnjaka, počnemo da činimo isto ili slično, uzimajući sudbinu u svoje ruke? Osećamo li da je ovo poslednja šansa Srbije da se u postojećim okolnostima, kakva je danas, vrati sebi?
Ni jedna novina niti TV stanica nije zabeležila ni slovo priče iz centra Beograda. Ili im nije bila zanimljiva, ili su pobegli sa lica mesta posramljeni, ne otkrivajući ko su ova velika deca, naša poslednja šansa.
