Kad je tadašnji generalni sekretar NATO, tog 24. marta 1999. godine, oko 19.30 objavio da su započeli vazdušni napadi na SR Jugoslaviju, bombarderi iz baze u Avijanu, Italija, uveliko su bili u vazduhu, a krstareće rakete tomahavk letele ka prvim ciljevima, stratezi najmoćnije alijanse na svetu su očekivali da će sve biti završeno za 72 časa. Ispostavilo se da je “tvrd orah voćka čudnovata”, pa je agresija trajala čak 78 dana. Sagovornici “Vesti” tvrde da je to zasluga blistave strategije tadašnjeg vojnog vrha SR Jugoslavije.
Boško Antić, kontraadmiral u penziji i koautor knjige “Košare i Paštrik – srpski Termopili”, koja govori o herojskoj odbrani srpske vojske na samoj granici sa Albanijom, podseća da je to priznao i tadašnji glavnokomandujući general NATO Vesli Klark.
– Cilj agresora bio je da uništi Vojsku Jugoslavije kao jedinu prepreku u ostvarenja svog krajnjeg cilja – zaposedanja ovog strategijski važnog područja koje bi služilo kao odskočna daska za dalji prodor na istok i ovladavanje Evroazijom i njenim ogromnim bogatstvima, najvećim delom na teritoriji Ruske Federacije. Agresor u tome nije uspeo i Vesli Klark je u svojoj knjizi priznao da se NATO vojnički obrukao. Kada je shvatio da jedna mala zemlja ne može da se savlada za predviđena 72 sata, ova alijansa je bila primorana da angažuje sve svoje raspoložive kapacitete i nakon neuspeha da iznalazi razloge kojima bi opravdao žrtve koje je pretrpeo i utrošena ogromna materijalna sredstva u neuspešnoj vojnoj akciji. Zbog toga je činjeno sve da se svetskom, ali pre svega svom, javnom mnjenju prikaže kao vojnički pobednik, a stvarni pobednik – Vojska Jugoslavije prikaže kao poražena – ističe kontraadmiral Antić.
Predsednik Izvršnog odbora Kluba generala i admirala Srbije, general-major u penziji Luka Kastratović dodaje da tome u prilog govore i potpisani dokumenti o prekidu rata.
– Planovi su bili da nas pokore za tri do pet dana, a nisu uspeli ni za tri meseca, već su bili prinuđeni da potpišu Kumanovski sporazum i prihvate Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti OUN, kojom se garantuje celovitost SRJ i Srbije i povratak na Kosovo i Metohiju dela snaga Vojske i MUP. Dakle, Vojska SRJ nije poražena, nije istakla belu zastavu, nije razoružana, nije odvedena u zarobljeništvo, nije oružanim putem okupiran KiM. Ništa od onoga što bi moglo da podrži tezu da je vojska izgubila taj rat. Herojskom odbranom, vojska je omogućila državi povoljnije pregovaračke uslove, povukla se organizovano u skladu sa sporazumom, a njihove zaštitne snage došle su na KiM pod okriljem UN i uz velike probleme. A šta bi tek doživeli da su krenuli u kopnenu ofanzivu? – kaže general Kastratović.
Pouke iz rata
General Luka Kastratović ističe da je odbrana od agresije NATO 1999. na delu pokazala da narod koji se bori za slobodu ne može biti poražen, ali i koliki je značaj jačanje odbrambenog sistema.
– Ovaj događaj nam je dokaz da je jačanje odbrambenog sistema garancija odvraćanja od agresije i ako do agresije dođe garancija uspešne odbrane. Jasno nam je, kako kritičari ističu, da je borba za slobodu i suverenitet skupa, ali i da je okupacija skuplja. Kroz istoriju srpski narod je to više puta potvrdio – podseća general Kastratović.
Patriotizam na delu
Kontraadmiral Boško Antić naglašava da je srpska vojska uspela da se odbrani zahvaljujući velikom profesionalizmu komandnog kadra na svim nivoima, zavidnoj vojnostručnoj osposobljenosti vojnika, ali nadasve nadahnuta najvišim stepenom patriotizma.
– Upravo taj najviši stepen patriotizma je uslovio neviđenu hrabrost, odlučnost i moralnu čvrstinu. Vojska Jugoslavije časno je izvršila svoj zadatak – odbranila je slobodu i čast svoje otadžbine i sačuvala sebe. Veštim manevrom, odgovarajućim taktičkim, operativnim i strategijskim postupcima, efikasnim komandovanjem, uz punu inventivnost, kreativnost, kao i izbegavanje svakog šematizma i stalno predviđanje, korišćenjem svih poznatih naučnih metoda, analizom protivnika i karakteristika savremenog rata, maksimalno su sačuvani ljudi, tehnika i ratne materijalne rezerve – ističe Antić.
