U nabrajanju relevantnih faktora u globalnom političkoj areni, treba spomenuti i države Evrope – Nemačku, Francusku i Veliku Britaniju. Iako ih pojedinačno, a i kolektivno, često odlikuje neodlučnost u rešavanju problema u svom bližem okruženju, teško je osporiti moć koju nosi politički uticaj iz Berlina, Pariza i Londona. Ipak, unutrašnje slabosti, oličene pre svega kroz starenje stanovništva i tenzija zbog intenzivnog imigriranja ljudi drugačijih verskih i kulturnih normi, predstavljaju realnu barijeru projekciji moći izvan granica ovih zemalja. U uslovima rata u Ukrajini, stiče se utisak da će dalji razvoj odnosa, kako bi to rekao Zbignjev Bžežinski, na “velikoj šahovskoj tabli”, uticati ishod same konfrontacije na ukrajinskom bojištu gde su u sukobu politike Zapada i Istoka.
– Rat je samo brutalni oblik borbe za premoć koja nikad ne prestaje ni u miru. Svet je prošao nezapamćenu medijsku operaciju u vreme kovida, koja će sigurno biti izučavana na fakultetima za medije i komunikaciju. Centri svetske moći su u vreme kovida promenili navike stanovnika čitave zemaljske kugle, manipulisali su strahom za život, što je osnovni strah kod čoveka. Ozbiljni analitičari su kovid krizu smatrali uvertirom u svetski rat. Istorija upozorava da je Evroazija – hipocentar svetske moći (resursi su – stanovništvo, ekonomija, rudna blaga, energetika) i kontrola Evroazije zapravo cilj Zapada. Kriza u vreme korone je pokazala da ni Kini nisu strane metode koje Zapad primenjuje decenijama. Krizu u vreme kovida Kina je iskoristila da utrostruči troškove prevoza robe (koja se proizvodi u kineskim fabrikama) što je značajno poremetilo svetska tržišta. Bojim se da su u pravu analitičari koji tvrde da je sledeći i najveći ratni cilj Zapada, zapravo Kina – potencira u razgovoru za “Vesti” Milivoje Mihajlović, dugogodišnji novinar i bivši direktor Radio Beograda.
– Budućnost sveta zavisi od toga kako će se okončati rat u Ukrajini. U tom smislu, značajno je to šta Moskva zapravo želi da postigne u Ukrajini, iako je evidentno da Kremlj ima razvijene planove A, B, pa i C. Međutim, tu treba istaći i generalno orijentaciju Rusije u međunarodnom poretku, da li će težiti izolaciji od ostatka sveta ili pronalaženju načina da se u isti integriše. Takođe, sve izraženiji rivalitet SAD i Kine na ekonomskom planu, može se u budućnosti pretvoriti i u sukob drugog nivoa – ističe Vladimir Trapara za “Vesti”.
Japanska pozicija
Perspektivnu budućnost u svetskom geopolitičkom poretku može imati i Japan, tehnološki superioran takmičar u međunarodnoj areni, koji i pored starijeg stanovništva i ograničenja u vidu zavisnosti od uvoza hrane i energenata, može značajno uticati na konture sutrašnjeg dana. Naravno, iz ugla Vašingtona, Japan je benigna pojava pošto se od američkog bombardovanja Hirošime i Nagasakija nalazi pod vojnim kišobranom Amerike, te kao takav predstavlja važnu osovinu u nastojanju Pentagona da kontroliše prilike na Pacifiku. Međutim, to se, kao i sve drugo, može promeniti.
Indijska sila
Indija, druga najmnogoljudnija zemlja na planeti, ima procentualno ogroman broj mladih ljudi, koji mogu biti generator razvoja ove velike države, te mogu kompenzovati nedostatke u vidu separatističkih žarišta, poput onih u Kašmiru. Zapaženu ulogu u budućem svetskom geopolitičkom poretku mogu igrati Indonezija, Južna Koreja i Brazil, mnogoljudne i ekspanzivne ekonomije, koje trenutno imaju status regionalnih sila.
Erdoganove zamke
Savremenoj geopolitičkoj i bezbednosnoj arhitekturi svoj pečat daje i Turska, koja vešto manevriše između Istoka i Zapada. Administracija predsednika Redžepa Tajipa Erdogana nema problem da od Moskve nabavlja protivvazduhoplovne raketne sisteme S-400 iako je punopravna (i jedna od najvažnijih) članica NATO, i pored silnog negodovanja koje dolazi, pre svega, iz Vašingtona. Ili da iznese prilično oštre optužbe na račun Amerike nakon nedavnih terorističkih napada u Istanbulu, aludirajući na odgovornost koja leži “preko bare”. Ipak, bilo bi netačno reći da je Turska bliža Rusiji nego Zapadu. Na kraju krajeva, Erdogan se protivi ruskoj aneksiji Krima, osuđuje napad Moskve na Ukrajinu, a tokom rata u Nagorno-Karabahu sponzorisao je azerbejdžansku stranu, dok se s druge strane nalazila jermenska vlada, u izvesnom smislu, produžena ruka ruskog predsednika Vladimira Putina. Kao makijavelistički nastrojena država, Turska koristi svoju poziciju na međi kontinenata da za sebe izvuče najveću moguću korist. Budući da se nalazi na strateški značajnom mestu koje svako želi da kontroliše, Turska sebi može da pribavi velike političke, ekonomske i vojne benefiti, ali može i da ugrozi druge zemlje, pa čak i Evropu u celini. Možda najefektnije oružje koje ova zemlja ima jesu nezadovoljni ljudi sa celog Bliskog istoka koji žele da u stihiji odu na Zapad. To je pre nekoliko godina primetio i turski predsednik, pretećim rečima da Ankara “na svojim kapijama drži milione migranata”. Kako bi se Evropa snašla s naglim prilivom tolikog broja ljudi, ostaje veliko pitanje.
Saudijske veze
– Razvijaju se i novi polovi. Saudijska Arabija vodi vrlo interesantnu politiku omnisvrstavanja, odnosno razvijanja veza i integracija i sa zapadnim i s nezapadnim akterima. Ova zemlja više nije prepoznata samo kao interesni partner SAD već i kao veoma važan partner Kine, koja joj je glavno izvozno tržište, kao i Rusije, s kojom drži kontrolu nad odlukama OPEK-a o ceni nafte – ističe Aleksandar Mitić.
