Suzana Mančić, osim kao voditeljka, svakako se pokazala i kao glumica, pevačica… Ipak, kako i sama priznaje, “uloga Loto devojke” posebno je obeležila njenu bogatu karijeru. Dan-danas je mnogi baš tako nazivaju, bez obzira što je posle pomenute igre na sreću čak i knjige pisala.
– To je nekako najviše obeležilo moju karijeru. Prvih godina je bilo jako dominantno. Da vas podsetim da sam i pevačica i da imam snimljenih desetak nosača zvuka za sobom. Takođe imam i nekoliko filmskih komedija, televizijskih serija, a o šou-programima Televizije Beograd da ne pričamo, kao i o Nedeljnom popodnevu i Jutarnjim programima. I knjige sam napisala, ali i dalje sam “Loto devojka”. E, sad, kad sam došla u ove godine, sad mi prija da budem devojka (smeh). Svesna sam da sam stvarno ja dala pečat toj igri na sreću i drago mi je zbog toga – kazala je za jedne medije voditeljka koja sa mladom Sofijom Spasojević vodi “Blic dan”, a da li je iko pokušao da joj stane na crtu, te ko bi to eventualno i mogao da učini, odgovorila je:
“Za 50 godina karijere…”
– Pa, sad, pokušavali su. Ne mogu ja o tome da pričam. Ali mi je drago da sam ostavila traga. Volela bih da sam ostavila traga i sa nekim hit pesmama, pa da imam u MTS Dvorani solistički koncert. Pripremam ja nešto što će biti, ne solistički koncert, ali neki recital kojim bih obeležila 50 godina svoje karijere. To bi trebalo biti početkom sledeće godine. Treba dobro razmisliti o tome, napraviti dobru organizaciju i sadržaj. Zaista, 50 godina nije malo, a ja nisam bila koncentrisana samo na jednu delatnost. Nisam bila samo pevačica, nisam bila samo glumica, nisam bila samo voditeljka i onda je to teško, ali uradiću ja to, iako će biti teško.
Kao neko ko je uvek o svemu govorio otvoreno – objasnila je zatim da li joj se to ikada obilo o glavu, te otkrila i kada joj je bilo najteže.
“Tada sam bila na stubu srama!”
– Kada sam bila privatno otvorena, svako je mogao da me povredi kako je hteo i to je bila jedna užasna degradacija i mene kao žene i moja profesionalna degradacija. U jednu ruku, to je bila jedna mala smrt koju sam, doživela i srećom, preživela. Tada sam bila privatno veoma povređena i na stubu srama. Što se tiče profesionalnog života bilo mi je najteže ako zakasnim na avion. Dešavalo se da pobrkam letove u ono vreme velike Jugoslavije, kada je bilo puno posla. Dešavalo mi se da napravim grešku prosto, u rasporedu. Da se vraćam iz Njujorka, dođem na JFK aerodrom i vidim Jatov šalter prazan. Pitam: “Pa kad ide avion?”, a službenica mi odgovara: “Gospođo, to je bilo juče.” I onda moraš da platiš prenoćište, moraš da platiš ponovo avionsku kartu, a onda moraš još neke druge obaveze da sustigneš. Trebalo je da letim direktno za Diseldorf i to mi je bila najveća avantura i najveći udarac po džepu u mojoj karijeri, ali i najveći blam – priznala je Suzana, koja se potom dotakla i svoje penzije.
“Nikad mi, u stvari, nije dosadno!”
– Dobijam minimalac, ali pošteno zarađen. Mi smo žene čudo. Dok nisam počela da radim punom parom; prvo, bilo mi je potrebno jedno vreme da se odmaram. Da ne radim ništa, da ležim i da gledam svoje omiljene serije na televiziji, u boji, a onda sam shvatila da me to dovodi u jedno stanje letargije i da nije dobro za mene, ni fizički, ni psihički. Onda sam se okrenula mojoj maloj oazi Velikoj Moštanici. Ali moj život sam po sebi je veoma dinamičan, jer moj brak je u Atini, ja sam ovde, stalno se putuje i negde idem. Meni u stvari nikad nije dosadno. Stigla sam, recimo, prošlog leta da pročitam neke knjige koje nisam stigla do sada. Samo dosadnom čoveku može da bude dosadno – tvrdi Suzana.
