Posle nevolje i tuge, zaiskrila neizmerna sreća

Sve vam se u životu pozlatilo: Porodica Janićijević

 

– Još ne mogu da verujem šta nam se ovo dešava. Ponekad pomislim da sanjam. Za mesec dana prošli smo put od pakla do najveće radosti. Zahvaljujući čitaocima "Vesti", moja supruga Nataša i deca Krstina, Jasmina i Jovan ponovo se raduju životu, veruju u solidarnost i ljudsku dobrotu i nadaju se lepšoj budućnosti… – kazao je Radomir seljak i rabadžija, tokom ponovnog susreta, dodavši:
 

– Uz božju pomoć spasli smo glave, ali smo potom danima i noćima tugovali za našim Cvetkom i Doratom, koji su nam bili jedina sigurnost. Mislili smo da je došao kraj, da ćemo ostati bez hleba i poskapati od gladi. Plakali smo kao da nam je umro neko najrođeniji iz porodice. A, onda je iznenada došla neopisiva sreća. Dobri ljudi o kojima su "Vesti" već pisale, kupili su nam Vidru i Đoga, a mali Jovan, koji se nije odvajao od konja i koji je najviše plakao i tugovao, na poklon je dobio ždrepca Vihora. Dobili smo i mnogo odeće i namirnica i 500 evra za nova zaprežna kola.

Radomir je zato kroz suze i sa nevericom primio i donaciju zemljaka iz daleke Australije, Boćarskog društva, već poznatog po humanosti i donacijama drugim nevoljnicima u ovom kraju i drugim delovima Srbije.

– Ovo je sreća neviđena. Osim novih i još boljih konja, naručili smo i nova zaprežna kola, pošto je stara odnela bujica. A, novac koji su nam poslali ti dobri ljudi iz Sidneja, iskoristićemo da stavimo podove u sobama i omalterišemo kuću, koja je sva ispucala i zimi je jako hladna. Mada sam sa Cvetkom i Doratom mnogo radio, nismo mogli ni za

patos da uštedimo. Takva je situacija u ovom kraju. Nije lako od planinske zemlje desete klase i šume, školovati troje dece. Hvala Bogu, Krstina i Jasmina su dobri đaci, a i Jovan. Iako mnogo voli konje i ne odvaja se od zaprege, nije loš učenik – ističe Radomir.

U nastavku razgovora naglašava da bi najviše voleo da deca odu sa Rogozne, pošto ih, osim ako se u Srbiji nešto drastičnije ne promeni, na opusteloj i surovoj planini čekaju samo sirotinja i muka.

– Hoću da još jednom pozdravim i sve dobre ljude koji su nam kupili Vidru i Đoga i usrećili me sa Vihorom. Velike pozdrave šaljemo i za ljude u Australiji. O tom dalekom kontinentu sam učio. Čuo sam i za Sidnej, a za Kabramatu nisam, ne znam ni šta su to boćari i kako izgledaju, ali sam siguran da su to veliki, pošteni, hrabri i dobri ljudi. Čim tata ode u Novi Pazar, kupiće mi geografsku kartu, koju ću da držim u sobi i na kojoj ću da ucrtam sva mesta odakle nam je stigla pomoć. Voleo bih da, kad porastem, vidim lično sve te dobrotvore i da im se zahvalim – priča na rastanku Jovan, najmlađi član porodice Janićijević.