Najmlađi kapiten u istoriji Sarajeva, standardni štoper sjajne generacije Crvene zvezde u zlo doba sankcija, potom as Betisa u vreme kada je Primera bila najjača liga planete i reprezentativac Jugoslavije, a od pre deceniju i po uspešan trener, Risto Vidaković počastvovao je redakciju “Vesti” dolaskom na intervju. O fudbalu zna sve, učio je od velikana, igrao s majstorima i čuvao neke od najvećih napadača najpopularnijeg sporta, pa je tema bilo napretek.
Poslednjih godina trenersku karijeru gradio je pre svega u jugoistočnoj Aziji, a tamo bi vrlo lako mogao i da ostane, pa da se onda vrati u Evropu, gde mu je po znanju i umeću svakako mesto. Enciklopedija čarobne igre na travnatom pravougaoniku, 53-godišnji strateg rodom iz Šekovića bio je idealan sagovornik na sve aktuelne teme, ali i slavnu prošlost, pa je vreme s njim proletelo.
Orijentalna ludnica
Vidaković spada među vodeća trenerska imena na teritorijalno najvećem, ali i najmnogoljudnijem kontinentu sveta. Posle epizode u malezijskom Melaka Junajtedu, gost “Vesti”, inače s porodicom stacioniran u Madridu, svratio je do Beograda i otkrio nam planove za budućnost. Ponuda, bogu hvala, i te kako ima, a uskoro bi klupski fudbal mogao da zameni reprezentativnim.
– Imam ponudu da budem selektor jednog nacionalnog tima s prostora jugoistočne Azije. Nikada se ne zna u ovom poslu, budući da nisam jedini kandidat. Trenersku karijeru sam počeo 2006. kao pomoćnik Havijeru Klementeu u prvoj reprezentaciji samostalne Srbije, a sada, dakle 16 godina kasnije, na putu sam da samostalno budem selektor. Svakako, navikao sam se na kontinent, mentalitet, klimu, ljude, pa ne bih imao problem sa adaptacijom. Ipak, posle toga bih voleo da se vratim u Evropu i preuzmem neku dobru ekipu – započinje Risto razgovor za “Vesti”.
Pre Malezije radio je u Indoneziji u FK Borneu, Maziji s Maldiva i u filipinskom Seres-Negrosu, koji je u međuvremenu promenio ime u Junajted Siti. Tamo je gospodario i osvojio tri tutule i jedan Kup Filipina. Upoznao nas je sa fudbalom, ali i životom u tom delu Azije.
– Najviše uspeha ubedljivo sam imao na Filipinima, gde fudbal i nije najpopularniji sport, već je to košarka, a dosta vole i odbojku, žensku posebno. Prenaseljena su zemlja, kao uostalom i sve u jugoistočnoj Aziji. Kada je reč o Maleziji, oni su u ekonomskom smislu najrazvijeniji deo te ogromne regije, takoreći Švajcarska jugoistočne Azije, ali su fudbalski tanki. U Indoneziji, recimo, fudbal je kao religija, stadioni su krcati i navijači prave možda i najvreliju atmosferu na svetu. Zaista, to treba doživeti. Zemlja ima skoro 300 miliona stanovnika i, što je veoma zanimljivo, dosta dece imigranata iz sedamdesetih i osamdesetih je tamo, pa su digli nivo sporta. Međutim, tamo mi se dešavalo da putujemo tri sata na utakmicu u drugi deo grada, koji je udaljen možda šest kilometara. Gužve su nesnosne, a vazduh vrlo težak.
Filipini druga kuća
Naš sagovornik imao je čast da upija znanje od prekaljenih stratega, pa ističe da je neophodno promeniti svest Azijaca.
– Da se razumemo, tehnički su sasvim solidni fudbaleri, ali taktički su tanki. Problem je što se slabo radi sa mlađim kategorijama i negde praktično tek sa 18-19 godina igrači ulaze u svet fudbala, totalno neobučeni na moderne taktičke zahteve, postavke i kretanja. Postoje dve vrste trenera u Aziji – oni koji se prilagođavaju stilu i mentalitetu domaćina i oni koji žele da nametnu svoje znanje, metode i stil. Spadam u drugu grupu jer poenta je da oni nešto nauče od mene. Azijci su disciplinovani, hoće da rade, ali poprilično zaostaju za Evropom u taktičkom smislu. Bukvalno moram da odraslim igračima objašnjavam ono što je trebalo da nauče u mlađim kategorijama, pa tu gubimo vreme, ali nema druge. Uz to, mana im je što sporo donose odluke, nećkaju se često, a u fudbalu delić sekunde može da odluči utakmicu – raportira Vidaković.
Vitka linija i dalje krasi nekadašnjeg defanzivca koji objašnjava da su se na jugoistoku Azije spojili različiti svetovi.
– Na jugoistoku kontinenta postoje samo dva godišnja doba, i to kiša i suša. Tamo je šetnja po velikim gradovima retkost i nije preporučljiva zbog visoke zagađenosti. Vlažnost nekada bude 90 odsto. Navikao sam se vremenom na te uslove, a iako jesam probao njihovu kuhinju koja je dosta drugačija od naše, nisam ostao uskraćen za specijalitete iz Evrope, budući da ima dosta restorana prilagođenih nama. Štaviše, na Filipinima sam imao šest španskih restorana, ali i pravi domaći roštilj jer su dvojica srpskih košarkaša osnovali lanac balkanske hrane. Osećao sam se kao kod kuće. Takođe, i u Indoneziji, Maleziji, Maldivima sve je više stranaca koji su otvorili hotele i restorane, pa je ponuda zaista odlična, za svačiji ukus.
Honduras kao horor
Posle Španije, gde je radio kao trener u Mursiji, Kadizu, B timu Betisa, a pre odlaska u Aziju, Vidaković je u drugoj polovini 2013. imao epizodu u Latinskoj Americi. Igrom slučaja otišao je u Honduras, zemlju sa najvećom stopom ubistava na planeti.
– Preko Španca iz Sevilje otišao sam u Honduras i naravno da nisam znao šta me tačno čeka tamo, iako sam dosta toga slušao o zemlji. Liga im je dobra, a vodio sam Deportivo Motaguu iz Tegusigalpe, prestonice Hondurasa. Centralna Amerika ima velikih problema s kriminalom, a situacija je najgora baš tamo gde sam radio. Bukvalno nigde nisam smeo da se krećem bez vozača i ličnog obezbeđenja, jer nije bezbedno. Pljačke, otmice i svirepa ubistva su svakodnevica u Hondurasu – ističe Risto i pojašnjava:
– Živeo sam u zidinama ograđenom naselju sa čak tri prstena obezbeđenja. Unutar naselja imali smo nekoliko restorana, ali mi je rečeno da bukvalno ne smem ni da pomislim da odem tamo, iako je to na samo 50 metara od mog stana. Kad sam pitao ljude iz kluba zašto, rekoše mi da će nas opljačkati baš oni koji nas obezbeđuju. Tamo su iz susednog Salvadora “uvezli” princip bandi po kome je za učlanjenje u kriminalnu organizaciju neophodno ubiti bliskog člana porodice, kako biste dokazali ko vam je na prvom mestu. Gledao sam scenu kako je čovek na benzinskoj stanici na kojoj smo se okupljali za gostovanja, a koja inače ima naoružano obezbeđenje, pričao telefonom, malo se zaneo i otišao s druge strane pumpe, a tamo mu pljačkaš uperio pištolj u glavu i oteo telefon. Uzgred, 12-13 porodica upravlja svime u Hondurasu, bankama, carinom, tržnim centrima, klubovima, a uglavnom su emigrirali pre 50-60 godina iz Evrope i Palestine.
Risto je igrao od 1992. do 1994. godine u Crvenoj zvezdi, klubu za koji navija od malih nogu i čije igre je pomno pratio i s drugog kraja sveta. Nažalost, zbog sankcija prema tadašnjoj SR Jugoslaviji ostao je uskraćen za evropske kupove.
– Zla vremena su bila, pa je nekako ispalo kao da igramo ni za šta, imajući u vidu da nismo mogli u Evropu. Došao sam u Zvezdu samo godinu posle osvajanja Kupa šampiona, snašle su nas sankcije, ta moćna ekipa se osula, ali smo ipak imali odličnu generaciju. Čujem se i dan-danas sa Ilijom Ivićem, Nenadom Maslovarom, Antom Drobnjakom, golmanom Milanom Đavom Simeunovićem, koji živi u Švedskoj… Nismo osvojili tutulu u te dve sezone, ali smo uzeli Kup Jugoslavije 1993. posle legendarne penal-serije u finalu protiv objektivno najjače ekipe u istoriji Partizana. Za njih su tada igrali Predrag Mijatović, Savo Milošević, Slaviša Jokanović, Nebojša Gudelj, Zlatko Zahović, Branko Brnović, Gordan Petrić.
Gost “Vesti” posebno je ponosan na sadašnju generaciju Zvezde, predvođenu trenerom Dejanom Stankovićem.
– Zvezda neće ispustiti priliku da u preostala dva kola Superlige osvoji petu vezanu titulu. Oduševljen sam kako je Deki unapredio ekipu, sada su ofanzivniji, konkretniji nego kod Vladana Milojevića. Stanković mi je bio saigrač, a onda smo sarađivali dok sam bio pomoćnik u selekciji Srbije, a on glavni igrač. Nadam se da će(mo) ovog leta ući u Ligu šampiona.
Tuga za Antićem i Švabom
Nedavno je svet ostao bez Ivice Osima, koji je pet dana pre 81. rođendana preminuo u Gracu, gde ima status božanstva. Vidakovića posebno lepe uspomene vežu za popularnog Švabu.
– Kod Osima sam debitovao u dresu Jugoslavije u porazu od Brazila u gostima sa 3:1 u prijateljskoj utakmici 30. oktobra 1991. Zamenio sam Slovenca Darka Milanića u 70. minutu, a na istom meču za plave su u drugom poluvremenu debitovali i Saša Ćurčić i Mario Stanić. Švabo je bio vizionar, definitivno trener ispred svog vremena, bar kada je reč o Balkanu. Prvi je uvideo kako treba modernizovati, unaprediti i ubrzati fudbal i od njega smo mogli mnogo da naučimo. Šteta što nije vodio neku od ekipa iz najjačih evropskih liga, jer je to kvalitetom zaslužio. Mada, nisu Partizan, Panatinaikos i Šturm za potcenjivanje.
Bivši štoper naglasio je i koliki je gubitak za fudbal smrt Radomira Antića u aprilu 2020.
– Antara je najveći trener s ovih prostora ikada! Njegova biografija je besprekorna, jedini je vodio tri najveća kluba u Španiji i bio šampion sa Atletikom, koji nije imao spektakularnu ekipu. Radomira su svi poštovali jer je o fudbalu znao sve.
Pravi Ronaldo najveći
Špartao je Vidaković španskim terenima od 1994. do 2002. i imao priliku da igra protiv zvezda svetskog fudbala. Ipak, ističe da je Luis Nazario da Lima Ronaldo neprevaziđen.
– Igrao sam štopera i najviše posla imao sa napadačima protivničkih ekipa, a u moru vrhunskih asova izdvajam Brazilca Ronalda. On je najbolji fudbaler protiv koga sam bio na terenu, apsolutno najteži za čuvanje. Nestvarno je brz i jak, eksplozivan. Kada sam čuvao Raula Gonzalesa ili neke robusnije i sporije napadače, lako sam znao s njima, ali Zuba je fenomen. Može da bude neprimetan veći deo meča i onda vam se pojavi i pojede vas.
Realu Ligu šampiona
Real Madrid i Liverpul igraće 28. maja u Parizu u finalu Lige šampiona. Naš sagovornik veruje da će novi šampion Španije stići do 14. pehara namenjenog najboljem klubu Evrope.
– Real je ipak Real. To je najveći klub na svetu, okosnicu tima dugo čine isti igrači i samo dopunjuju selekciju onim što im fali, a od 2014. već su četiri puta uzeli “ušati pehar”. Znaju kako se pobeđuje u finalima, nikada se ne predaju i to su pokazali protiv Sitija, Čelsija i PSŽ-a, kada su bili već otpisani.
Piksi falio “orlovima”
Vidaković zbog povrede nije putovao na Svetsko prvenstvo 1998. u Francuskoj, ali je optimista pred nastup “orlova” u Kataru.
– Dragan Stojković je ono što je našem timu nedostajalo jer je autoritet spreman da preuzme svu odgovornost na svoja pleća i tako rastereti igrače pritiska. Dobro je što se Mundijal igra usred sezone, a verujem da možemo da prođemo grupu. Ova generacija je dugo na okupu i svi su sazreli za velika dela.
