Svedoci smo raznih stereotipa kada se u društvu pokrene tema o milenijalcima, kaže za “Vesti” diplomirani menadžer hotelijerstva, Jelena Arsić koja pripada toj generaciji. Ova Beograđanka na pragu tridesete godine, uspešna je, ambiciozna i sa fakultetskom diplomom stečenom u Austriji. Promenila je više poslova, pa tako i država i kontinenata. Životni put je već posle srednje škole nastavila daleko od roditelja, odlaskom na studije u inostranstvo.
– Svima nam je to bio san, ali mi u Srbiji nismo imali otvorene granice i za to je bila potrebna viza. Ipak, imam puno prijatelja koji su kao i ja uspeli da se upišu na fakultete u inostranstvu i taj period nam je, umesto ispijanja kafa posle predavanja, bio obeležen naglim odrastanjem sa mnogo odricanja i neizvesnosti – priča ona.
Da ovoj generaciji nije baš lako pokazuje njeno iskustvo u traženju prvog posla. Ali, milenijalci su spremni na sve.
– Uvereni da stečena diploma otvara sva vrata, obreli smo se u svetu koji diktira sasvim nove uslove, iziskuje prilagođavanje, snalaženje, zrelost i odricanje. Diploma je, naspram iskustva, stavljena u drugi plan i upravo je to saznanje bilo presudno da se odlučim da, umesto nastavka studija, izaberem odlazak u “beli svet”. Shvatila sam da mi za karijeru hotelijera, studiranje na račun roditelja i zvanje master neće mnogo značiti bez radnog iskustva – priča nam Jelena.
Poslovna ponuda vrhunskog hotela, vodi je na Bliski istok, a ona objašnjava kako je bila spremna da prihvati velike kulturološke razlike, više radnih sati i dana za sličnu platu kao u Srbiji, daleko od udobnosti doma, prijatelja i porodice. Sve zarad rada u svojoj branši koji joj je trasirao profesionalnu karijeru. Odlazi u Dubai, a potom…
– Slična odluka me dve i po godine kasnije odvodi u Katar. Svesno pristajem na nove ljude, privikavanje, nove odgovornosti, novu poziciju, za istu platu – seća se tog vremena.
Stečeno iskustvo i najbolje ocene u radu, Jeleni otvaraju vrata luksuznog hotela u Ljubljani, a potom je kući vraća ponuda iz beogradskog Hiltona.
– Život se za mene, a verujem i većinu pripadnika moje generacije, izjednačava sa karijerom i, u velikoj meri, od toga zavisi gde ću živeti, a stvarnost sve manje liči na predstavu o životu koju smo stekli u detinjstvu – iskrena je ona.
Ova 2020. u svetu je pokrenula novi talas promena i godine koje dolaze će, smatra Jelena, tek pokazati kako će planeta izgledati.
– Opet smo, prinuđeni da se prilagođavamo i snalazimo, prepušteni sami sebi. Shodno tome, moram na neko vreme da zaboravim na bavljenje hotelijerstvom i turizmom koji gotovo da su progutani pandemijom korona virusa, i da sve znanje i iskustvo odložim u kofer da stoji sa strane na neko vreme. Izgleda da je sada nastupio pravi trenutak da se prekvalifikujem i konačno potpuno digitalno opismenim, jer od nečega mora da se živi – otkriva koliko joj je virus promenio smer života.
Danas ono pitanje koje toliko puta čujemo na razgovorima za posao “Gde vidite sebe za pet godina?”, Jeleni zvuči potpuno besmisleno i, kako ističe, gotovo je nemoguće odgovoriti na njega.
– Pomalo nesnađeni, mi smo generacija bez iluzija, a naše “sutra” postalo je preskupo. Takozvana bezuslovno voljena generacija pada na kolena pred poslodavcima, a svoje okrnjeno slobodno vreme koristi da zablista na društvenim mrežama i bas tu podeli sa svetom svoje lažno savršenstvo. Jer, što nije objavljeno na društvenim mrežama, nije se ni desilo – završava svoju priču.
Tradicija u podsvesti
Milenijalci su, kaže, rođeni i odrastali u doba digitalizacije i novih trendova, ali u podsvesti nose tradicionalne vrednosti roditelja i profesora.
– Većina nas je škole završila listajući knjige od papira. Bilo je važno da smo što više na vazduhu, i družili smo se posle škole, dok smo u početku kompjutere koristili samo za igrice i, internet dopisivanje koje je naglo zamenilo dotadašnje spomenare i leksikone – priča ona.
Studiranje generacija Y već nikako nije mogla da zamisli bez Vikipedije i Gugla, a poslove traže na LinkedIn-u, iz njenog iskustva, veoma uspešno.
– Kao i masa milenijalaca i ja imam naloge na više društvenih mreža, i one mi, pre svega, olakšavaju komunikaciju sa dragim osobama kada nisam u mogućnosti da se uživo vidim sa njima.
Daleko od bajke
– Zameraju nam da smo neodlučni, razmaženi, apatični i lenji. Da smo generacija koja je odrastala u uljuljkanosti svog doma, svakodnevno obasipana ljubavlju i brigom roditelja. Kažu da samouverenost i samopouzdanje koje je često neosnovano i neopravdano, dugujemo roditeljima i njihovim blagim vaspitnim metodama. Među svim sinonimima za nas od “Generacije možda”, do “Generacije Ja” nazvali su nas i “Petar Pan generacija” , pa se pitam oslikava li to bajkoliki život nas milenijalaca – pita ona.
Čuva privatnost
– Kada je reč o mom emotivnom životu, bar što se društvenih mreža tiče, sebe ne smatram tipičnim milenijalcem. Status veze ne volim da delim na društvenim mrežama. Ne zameram ljudima koji to rade, ali ja se ne pronalazim u tome. Prijatelji me često opominju da sam propustila da im lajkujem sliku i pregledam stori. Kada nisam informisana o aktuelnoj temi na internetu pitaju je “Gde ti živiš?”. Zameraju mi što se ponekad ne javim na telefon. Kada imam neko pitanje, prvo mi padne na pamet da se obratim nekom od prijatelja, ali neretko dobijem odgovor “Guglaj” ili “Imaš sve na Jutjubu” – prenosi Jelena reakcije vršnjaka.
