BEOGRAD/HAG – Gotovo svi hrvatski mediji su se ovih dana silno iščuđavali što se u raspravi pred Međunarodnim sudom u Hagu o međusobnim tužbama za genocid, Srbija vratila korak unazad, sve do zločinačke NDH. Onome ko pročita samo ovo svedočanstvo iz knjige "Ognjena Marija Livanjska" Bude Simonovića, književnika i novinara "Vesti", a koja ovih dana doživljava peto izdanje, biće jasno ko je žrtva a ko dželat.
x … U jednoj od onih lijepih starinskih kula u selu Čelebiću, sazidanih od fino tesanog kamena, u mraku sljepila, dane broji Stana Crnogorac. Nabrojila je 75, ali breme koje je ona turila iza pleći bilo je preteško i za tri života. ‘Ja sam ti rodom iz sela Doca kod Glamoča. To ti je tačno ispod Cincara. Malo prije nego što se zarati, nekako uoči Božića, kako li, udadoh se u Rujane. Za Mića Lalića. Zarati se. Uzmutiše se ljudi, pogubiše prijatelji. Sa strahom se i zamrče i osviće. Još kad se ču da ustaše ne breče na prazno, da ljude noć jede i da im se ne zna ni groba ni mramora, da su Srbima posebno kivni – svak streknu. Ja, da prostiš, noseća. Zašla u osmi mjesec… Ognjena Marija nam naopako osvanu. Muške nam dva dana prije pokupilo i odvelo, a onda od rane zore krenu da nas kupe po kućama. Vele, ne bojte se, ljudi su vam odvedeni u Srbiju, morate i vi za njima.
x Dognaše nas do nekakve pećine. Nakrcaše nas unutra, disati se ne može – veliko je dvjesta i više duša, žednih, prestravljenih… Onda poče prozivka i odvođenje grupe po grupe – sve po familijama.
Kad dođe red na nas, zaova mi Stana, sirota, znala za jamu Ravni dolac i vidjela kud nas vode, pa suknu da bježi. Saleti je jedan otud, drugi odovud – stigoše je pa sa njom posred jame. Proždrije je tama iz koje dopire lelek. Ja ne dam da me oni bace nego se zaletim i sama skočim… Letim dugo kroz ledeni mrak u susret jaucima. I čini mi se da nikad neću ni pasti.
x Kad sam se otrijeznila, ležim leđima naslonjena na mokri zid jame. Preko mojih nogu leži nekakva krupna žena. Ječi u samrtnom ropcu: ‘Mlada, bona, podigni me da mi lakše duša ispadne’, prošapta. Poznadoh Mariju Gligić. Sva izlomljena, kukavica. Prije nego i pokušah da izvučem noge ispod nje i nekako joj pomognem, ona još jednom jeknu i umrije. Prestravih se: živu će me zatrpati tijela. Ne osjećam ni bolove, ni strah, čujem samo tupe udare novih žrtava koje padaju i lelek još živih. Kad nesta žrtava, počeše kamenje da bacaju na nas. Napola zatrpana leševima, još više navukoh pregaču na lice i rukama pokrih glavu. Onda zagruvaše i bombe… Nekim čudom ne pogodi me ni bomba ni kamen! Jednog dana ili noći, ko će više znati kad je dan, a kad noć, žignu me oštar bol u stomaku. Kao da me nož ubode… Ne znam koliko je sve trajalo i kako sam se, da prostiš, rastavila, tek ja u toj golemoj grobnici rodih mrtvo žensko dijete – Bog ga imade na umu da se ne pati i ne skapava kao mi…"
